Живеће српски народ!
Пише: Горан Давидовић
619. година од Косовског боја
обележена је на окупираном Косову. Скромно
али поносно, пркосно…
Тај свети дан обележен је и у окупираној Метохији, као
што је обележен диљем Српства, широм наше поробљене и распарчане Отаџбине, као
што је тај дан у молитвеном сећању обележен и широм света свугде где живе Срби
и Српкиње.
Очекивали су наши душмани да ове године Срби
падну у очај, летаргију, масовну чамотињу, јер дугогодишњи терор и тиранија
светских тлачитеља и иживљавање шиптарских зулумћара требали су да оставе видљив
траг на душама.
Ипак, у свом нашем болу због велике несреће
која нас прати није виђен очај.
Очај није виђен у очима младих Срба, није
виђен на лицима прелепих Српкиња.
Свака
нам је година гора од претходне и тај усуд нас прати још од деведесетих. Све је горе али очај јењава, ако га је икада стварно и било код истинсих српских националиста. Код оних који верују у остварење својих идеала очаја и не може бити.
„Зло се за злом ваља“-што би рекли Латини, али
Срби не посустају.
А не посустају зато јер не посустаје српска
националистичка омладина. Она не сме да посустане.
Српска омладина има потенцијал, има снаге. Та
снага је сада још увек недовољна, али је битно да она постоји. Ове године то се
видело на Газиместану где се окупило неколико хиљада Срба.
Међу окупљеним Србима били су и они који су
авангарда и понос Србије. Национални - револуционари. Као и увек. На светом
Косову, и ове године. А са њима и чувена застава.
Застава на којој је поносни српски орао и на
којој је записан вапај и борбени поклич српских слободара, прелепом ћирилицом –
Национална слобода и социјална правда! Наша
заклетва и борбени циљ. На застави која је једна од многих , али која је ипак
посебна.
Застава која је била сакривана у недра српских
омладинаца који су је носили у окупирани Нови Сад 2007. Застава која је била „хапшена“
од стране Јочићевих „сејмена“, застава која је ношена по киши и снегу на многим
протестима у фебруару ове године. Застава којој смо се поклонили 24.марта када
смо након парастоса за погинуле у НАТО бомбардовању беседили шта нам је чинити.
Ето, ту заставу смо видели испред Грачанице,
испред споменика на Газиместану. Грчевито су је стезале младе руке, док су
поздрављале са три прста. Ко је видео ту слику морао је схватити да то није
мала ствар и да има симболични али велики значај. То су те мале искре из којих
ће се разбуктати пламен слободарског духа.
|