Званични сајт Горана Давидовића

пише Милија  Ћућа

Србство није старац на умору, нажалост наша древност нам нит одмаже нит помаже.

Србство пати од дубоке подвојености личности одсуством благодати Духа Светога у пуноти наше народне целине.

Уместо да будемо предводници војске оних што су божанствени, вође народа других, Ми следимо окот најгорих на путу опште пропасти човечанства.

Подвојени, здрави остатак данас  на Видовдан од  схизофрених умоболника међу нама којима Видовдан није, бива доживљен као авет прошлости, а ми у благодати крепкости будући у јединству тела народне целине во крепки у јарму с волом схисофреним - не оремо бразду у њиви Домаћина, милог Господара који јесте Сварожић, и јесте Перун и Вид, и апостоли нас научише да је Он Спаситељ Цар - Исус Христос!

ТРСТ – Горан Давидовић пуштен је јуче увече из екстрадиционог притвора Окружног затвора у Трсту јер је уважена жалба његових адвоката која је поднета пре два месеца Касационом суду у Риму.

Жалба је поднета због многих неправилности налога за притвор и неколико неправилности приликом хапшења.

Давидовић који легално живи у Италији од  августа прошле године, ухапшен је на основу Интерполове потернице 18.априла. Политичка злоупотреба Интерпола од стране београдског режима изазвала је згражавање многих политичких организација у Европи и Србији.

Расправа око могућег изручења Србији заказана је за 14.јул пред Апелационом судом у Трсту.

Давидовић је изашао из затвора око 19 часова, дуге браде и косе, и придружио се многобројним пријатељима и супрузи. Захвалио се свима који су га подржавали, нарочито италијанским пријатељима. Како је рекао за неке медије у Србији, нема намеру да се крије као што се није крио ни до сада, и сачекаће у свом дому у Трсту одлуку италијанских судских органа.

Извор – инфо-нсп

Већ два месеца имам бесплатан пансион у Casa circondariale, окружном затвору у Трсту. Екстрадициони притвор, који ми је одредио италијански суд на основу Интерпол потернице пружио ми је прилику да четврти пут у животу допаднем затвора. Додуше, овај пут се ради о италијанском затвору, мада по већини затвореника често имам утисак да се налазим у Африци. Захваљујући чуварима и натписима на зидовима ипак се може чути и италијански језик, док стандарди затвора не дозвољавају да заборавите да сте ипак у Европи.

Наравно, нису само језик и „мултикултурална атмосфера“ оно што мој четврти боравак у затвору разликује од осталих утамничења.

Оно што је бизарно у целом случају је то што сам сва четри пута био затваран због догађаја на Филозофском факултету у  Новом Саду од 9. новембра 2005. Први пут сам био у притвору док је трајала трагикомична истрага, други пут када је фамозни Грухоњић измишљао да му прете, трећи пут у октобру 2007. због прекршајне казне затвора за „ремећење реда и мира 09.11.2005.“ А пошто сам за исти догађај одговарао и прекршајно и кривично, ево у затвору и по четврти пут.

Колико ћу још пута бити затваран због вербалног деликта упућеног црногорском усташи Перовићу и нешто мање вербалног контакта са Чанковим пуленом Петаковим, не зна се.

Како званично тврде београдске власти интернационална потера за мном је покренута због: “издржавања казне затвора од годину дана.“ Заправо кад се урачунају сви притворски дани, остало ми је нешто више од осам месеци.

По пресуди монтираног политичког процеса постао сам одавно „опасни државни непријатељ“ због кога је Министарство правде из Београда покренуло међународну потерницу, тако сам се нашао и на Интерпол листи најтраженијих криминалаца и убица целог света. За то се посебно заложио дебељушкасти апаратчик и прецвели отпораш Слободан Хомен. Један од ретких главешина некадашњег „Отпора“ кога нисам лично упознао, пожелео је да ме доведе везаног у окупирану Србију. Жеља му се наравно неће испунити.

Некада је УДБА српске политичке емигранте убијала по Европи, данашњи потомци удбаша то још увек не раде. Нео-титоисти Тадић-Дачић режима злоупотребљавају Интерпол. Није ни битно, важно да се прогоне српски националисти.

Није се до сада дешавало да се за тако малу казну расписује Интерпол потерница, опет сам у нечему први случај. Постајем авангардна жртва бизарног правосуђа и гротескних органа гоњења. Више ништа  није чудно и све ме то не замара превише. Моја породица свакако трпи највише и њима је најтеже. Мени је јасно да пут прогона морам да прођем и знам да је ово тек почетак.