Наоружана банда комуниста, данашњим речником терориста, на данашњи дан 1941. мучки је убила два српска жандара. Тај Ивањдански злочин никада нисмо и нећемо заборавити.
Наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић били су прве жртве комунистичког терора у крвавом грађанском рату 1941-1945.
Комунисти су током ратних и послератних година побили три пута више Срба него сви окупатори заједно. Једино су комунистичка сабраћа усташе успели партизанима да „узму“ прво место на лествици броја убијених Срба.
Ни дан данас није ни приближно утврђено колико су цивила и ратних заробљеника убили партизани, нити се зна колико је Срба погинуло у обрачунима са комунистима.
Процене иду до најмање 100.000 убијених Срба од стране партизана.
Бројање палих српских глава од стране комуниста почело је управо 7.јула 1941.
Комунистички одметници убили су тог дана два српска жандара, од којих је један био српски избеглица од усташког ножа. Од усташког ножа је породицу склонио у Србију а убио га је метак комуниста, некадашњих усташких савезника.
Све то има једну јасну и болну симболику. Пре комуниста су на ту униформу пуцале усташе, а пре њих аустроугарска војска, иста она у којој је ратовао комунистички вођа Јосип Броз као аутријски поднаредник.
Савез комуниста и усташа датирао је још од 1928. када је КПЈ подржала разне антисрпске организације попут ВМРО, тзв.Косовски комитет и усташку организацију. Током 30-тих комунисти су отворено подржали усташе приликом тзв.Личког устанка а њихова плодна сарадња се показала у Заједници политичких осуђеника, али и у неким агресивним и насилним студентским окршајима.
Тек касније због политике Народног фронта усташе и комунисти се удаљавају да би се 1941. почели и сукобљавати. Ипак, чињеница је да им је непријатељ увек био исти, а то је свакако српски национализам.
Чанак и ЛСВ су остатак тог споја титоистичке и неоусташке идеологије и они то неретко ни не крију. Пре неколико дана Ненад Чанак је отворено тражио да се размотри поновно увођење празника 7.јула као тобоже „дана устанка“.
Тај подли злочин убијања српских жандара се може третирати као почетак устанка, али устанка против Србије и Срба, што у суштини и јесте.
У неком перверзном уживању да евоцирају тај догађај титоисти су заборавили да већина српског народа добро зна шта се десило тог несрећног 7.јула 1941. и да Срби у већини не оправдавају братоубилачки рат који су покренули комунисти као највећи изроди српског народа после усташа.
Полицијски извештај о том немилом догађају остао је да сведочи за историју и будуће нараштаје Срба:
„После десетак минута од њиховог одласка наишла је жандармеријска патрола. Пред општинском судницом председник општине почео им је да говори о доласку ове групе. У том су пред жандарме искрсла двојица људи и то један наоружан пушком, а други парабелум револвером. Чим су стали пред жандарме повикали су: „Доле оружје!“ Жандарми су такође узели пушке на готовс и позвали их да положе оружје и опалили из својих пушака по један метак, али више глава нападача. У том су и ова двојица припуцала на жандарме и на месту их убила„
Као што се види жандари су пуцали наоружаним бандитима изнад главе али комунисти су зликовачки пуцали да убију. Та српска наивност је многе коштала главе и чини се да су српски родољуби пречесто били болећиви према комунистима и касније према партизанима да се не би наводно ширио братоубилачки рат. И тако док су се Срби снебивали да жестоко ударе по „црвеног губи“, та болeст се ширила и истребљивала српски народ који се до данас од комунистичке болести није опоравио.
Усташе,католички Срби, почели су грађански рат и ударили на Србе много пре јула 1941.
Још 17-ог и 18-ог априла почели су са убијањем српских цивила у Славонији.
Комунисти су чекали напад Хитлера на СССР да би кренули са комунистичком револуцијом и наводним „устанком“.
Заправо први прави устанак на подручју окупиране Југославије избио је у Херцеговини 3.јуна 1941. и био је усмерен против НДХ, а устанак су подигли српски националисти.
Знамо да је пропаганда победника историја побеђених и још увек наследници комуниста који су на власти од 1945. до данас продају своју причу слуђеном народу.
Комунистички наследници су били социјалисти из СПС, али поред њих и добар део такозваних левичарских странака од којих су најгори ови из ЛСВ и ЛДП.
Међутим, ништа бољи нису ни еунијати из СНС и левичарских странака окупљених око њих који баштине идеологију титоизма, коју су сада вешто увили у обланду либералне идеологије Европске уније.
Сећамо се врло добро како је 7.јул обележаван последњих година иако није државни празник. Сећамо се постројених војника Војске Србије, сећамо се Титове гарде која је задржала униформе само је скинула петокраку, сећамо се говора, венаца на споменике комунистичких убица, сећамо се почасних плотуна…
А десетине хиљада наших мртвих убијених од стране партизана комуниста нису опојани, нису пописани ни гробови ни јаме безданке које су напунили јамари-партизани од Словеније до Косова. Нису обележена такозвана „пасја гробља“ која су правили јер комунисти су нас сматрали псима и као псе су нас убијали.
А ми смо њих позивали на помирење. На прекид братоубилачког рата. И онда и сада. А тај рат траје и никад није завршен. Биће завршен када се комунистичка идеја затре и када се сви који су је подржавали јавно и искрено покају.
Само тада им се може опростити и само тада може доћи до историјског помирења.
А док се то не деси, грађански рат који су почели 7.јула 1941. није завршен. Без обзира што они мисле да да су победили и што славе свој срамотни „Дан устанка“ када су убили два српска жандара.
Горан Давидовић