Пре 97 година 25.новембра 1918. одржана је у Новом Саду Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Данас тај славни дан неће нико обележити у северној српској покрајини. Нико се неће ни сетити да положи венце на споменик Јаши Томићу, на гробове Милетића и Томића на Успенском гробљу. Нико неће запевати „Где је српска Војводина“.
Нико није достојно обележио ни 9.новембар дан када је ослобођен Нови Сад 1918.
Срамно, али тако је.
Годинама пишем о томе како је потребно укинути усташолику авнојевску творевину АПВ. Због тога сам био хапшен, гоњен, прогањан и на крају отеран из мог родног града.
Ипак, бар док сам у емиграцији нико ме не може спречити да се сећам славних дана и славне Велике народне скупштине 25.новембра 1918.
25.новембра 1918. Велику народну скупштину отворио је унијатски прота Јован Храниловић као најстарији посланик. А на скупштини су били присутни представници 211 општина српског Баната, Бачке и Барање. Били су присутни представници Срема, и српски и француски официри који су сезатекли у Новом Саду.
Кад је завршено конституисање Скупштине, председавајући Игњат Павлас најавио је славног Јашу Томића. Он је прочитао одлуке Великe народне скупштине које важе и данас:
„Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће.
Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се данас 12. (25) новембра 1918. на Великој народној скупштини на основу узвишеног начела народног самоодређивања отцепљеним, како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске.“
Тако се говорило, саборовало и радило онда када је Српство дисало као један организам.
Данас, војвођански сепаратисти отворено провоцирају. Тражи се Република Војводина, говори се о „војвођанској земљи“. Усташе-војвођанери сада шарају табле, пишу графите, прете неистомишљеницима, а када буду могли убијаће људе. А Срби и кад их поведу на клање говориће:“није то ништа“ и причаће о томе како Срба у АП Војводини има 67% и како су већина.
Без зазора и страха сепаратисти говоре о „војвођанској земљи“ и о потреби стварања Републике Војводине. Нико их не спречава у томе, нико их попреко не гледа, нико не тужи за протиуставно деловање, рушење уставног поретка. Сада већ терају и спрдњу са позивима да се „тракторима крене на Беорад“.
Нико од сепаратиста нити оре нити копа. Отворено су стали уз режим у Београду и уз НАТО окупатора. И онда је стварно идиотски то продавање магле о њиховој тобоже „бризи за пољопривреднике“. Сепаратистима се мора јасно ставити до знања да не постоји никаква „војвођанска земља“ него само српска! А ако желе географски и историјски појам, то је бачка, сремска и банатска земља за коју су наши преци проливали крв, сузе и зној!
Више сепаратистима није довољна авнојевска творевина, бирократска штеточинска АПВ, сада желе државу. Ми српски националисти сматрамо да АПВ као непотребну треба укинути јер служи растакању српског националног бића.
Војвођанске усташе сепаратисти користе сваку прилику да провоцирају са својим неуставним заставама крпама. Ми Срби не чувамо своје и то се мора променити.
Војводино српска зар ти немаш стида?
Горан Давидовић