У ноћи између петка и суботе у Биновцу код Сурдулице убијен је Зоран Величковић. Узоран домаћин, угледни пољопривредник, заклан је у свом дому и зверски је искасапљен.
Величковић је више пута избоден по телу, а после је бачен у јарак – пише Горан Давидовић у данашњем тексту за портал Ослобођење.
текст преносимо у целости:
Према незваничним сазнањима у кућу су му банули разбојници због пљачке.
Таквих случајева има много. Наравно не пише се никад о националности убица и разбојника. Да се не би наводно дизала међунационална и међурасна тензија. Заправо се постиже управо супротно јер људи из околине знају о чему се ради и прича се брзо шири.
Људи постају огорчени.
Медији својим ћутањем управо шире расну и националну мржњу.
Да ли ће се неко из удружења народа чији су припадници починили овај злочин оградити од злочина својих сународника? Не верујем.
Да ли ће упутити изразе саучешћа? Неће.
Да ли ће изразити било какво жаљење? Не!
А и зашто би то чинили. То је по писањима медијима учинила нека банда, непознате националности расе и вере, па чак и пола. Ванземаљци. Н.Н лица, која иако пунолетна немају ни имена у извештајима из црне хронике, а камоли фотографију.
Уосталом, по медијима, то је злочин који нема везе са бојом коже и са националношћу. Добро, можда и нема. А са чим има везе?
Оно што знам сигурно: рад медија у Србији нема везе са новинарством. Као што ни срамно игнорисање појединих удружења нема везе са човечности.
фото илустрација: Дивља насеља која и полиција заобилази
Да је припадник мог народа учинио такве ствари неком човеку друге нације, ја бих свакако осудио, оградио се од изрода и упутио најдубље саучешће породици.
То би помогло да се расна и национална мржња не развија у Србији.
То удружењима овог народа (о коме се не сме писати) не пада на памет. А олош и изроди српског народа то подржавају, и тако стварају смутњу и огромну тензију.
Таксиста Чедомир Поповић (61) рођени Шапчанин, омиљен у свом граду заклан је почетком фебруара у селу Метлић надомак Шапца. Преклан је у свом таксију, због рачуна од 2390 динара.
Заклали су га М.И. и М.П. који имају 20 година, али ето ниједне новине им нису објавиле ни име, а камоли фотоgрафију. Зашто? Наводно да се не шири расна и национална мржња. Очигледно се медији, власт и псеудо-новинари играју са стрпењем народа и ватру гасе са бензином.
Сетите се како је скончала Милинка Јефтић (82) којој су поломљена ребра, сломљена кичма, тако изломљена и измрцварена силована је од двоножне звери, потом задављена, и на крају запаљена.
Пре две године старица Анђелка Азуицки (88) умрла је у страшним мукама након што су је брутално силовали. Прво су претресли кућу тражећи накит, а онда су претукли сироту баку од 88 година која је имала мање од 50 килограма. Иживљавали су се над њом дршком од метле, поцепали јој јетру .
фото:убица и силоватељ бака Анђелке у карактеристичној пози
Сећа ли се неко Иване Подрашчћић (14) силоване, дављене и са ударцима мотике убијене.
Списак убијених Срба од стране злочинаца једне националности о којој се не сме говорити је подужи, али памтим мог Новосађанина Срђана Мандића (25).
Срђан Мандић је убијен због певања, због песме. Убијен је шипкама и моткама од стране подивљале групе насилника која је претукла и његова два пријатеља.
Сећа ли се неко српског момка Дејана Стојчића (17) кога је претукао вршњак друге националности (оне о којој се не сме говорити у том контексту).
Затим мученик Марко Симеуновић (18) кога су претукли и изболи ножем у Краљеву.
Шта рећи за страшну смрт Животија Живковића (47) у Јагодини. Њега су 4 сата мучили, снимали мобилним и на крају до смрти претукли.
Сећа ли се неко старице Невенке Маљковић (77) коју су убили на свиреп и подмукао начин шипком и дрвеном палицом.
Да ли се неко сећа Стојана Ђокића (60) из Доњег Јабукова кога су у злочину из мржње убили отац и син из Владичиног Хана (припадници „оне“ националности).
Где је у сећању српског народа Миливоје Стевановић (71) који је положио свој живот као чувар магацина. Због 200 кила бакра убила га је банда на радном месту.
Јер ико још памти Миљана Кочановича (30) кога су ватреним оружијем покосили у насељу насељеном једном „популацијом“ о којој не сме да се пише.
А Влада Џувер (24), убијен док је покушао да спречи пљачку своје имовине.
Загорка Дробњак (77), да ли се неко сећа те старице? Нађена је претучена и нага у њеној кући, убијена од становника дивљег насеља.
Памти ли ико младића Александра Стојановића (17) из Меленаца, који је заклан у својој рођеној кући.
Десетине имена која бледе. Десетине и стотине жртава о чијим се убицама не сме писати.
Онај кога то интересује брзо сазна које су националости и убијени и они који су их убили.
Али ја из тихог протеста нећу написати име народа коме припадају убице ових Срба које сам примера ради набројао.
фото: илустрација
Нећу овај пут написати име народа коме припадају убице набројаних несрећника.
И то не зато што се плашим. Нека остане овако безимено, без националности.
Нека то буде мој протест у болу и саучешћу са породицама којима нико из народа из кога потичу убице неће изразити саучешће.
Нећу их ни ја споменути по имену. Јер том народу се ни име не сме рећи на српском а да вас не оптуже за расизам.
Имају они сада једно ново име, које је фино, ново, лепо и чисто. Али није на мом српском језику и ја одбијам да га користим.
Не, нећу написати које су националности биле убице. Не плашим се, то сам доказао стотину пута. Једноставно не желим. Ви сви то име ионако знате.
Нека и у мом тексту убице буду „непознате националности“.
Н.Н. Ако режим жели тако, и ако медији то подржавају нека буде тако.
Самим тим што не спомињем које су националности убице чиним оно што сам научио од медија у окупираној Србији.
Остаће ускраћено оно антисрпско смеће које чита моје писање и писање српских патриота и они пацови који траже у мом писању нешто чиме би могли да ме оптуже за кривично дело из члана 317. КЗ РС.
Правићу се слеп и глув. А нисам.
Итекако знам. И памтим…
Да помене Господ Бог у Царству небеском све ове невино убијене!
Нека је вечни помен, вечнаја памјат: Зорану, Чедомиру, Марку, Дејану, Срђану, Александру, Загорки, Влади, Миљани, Миливоју, Стојану, Невенки, Животију, Милинки, Ивани, Анђелки…
написао: Горан Давидовић