12. април 2007.
ИНТЕРВЈУ: Горан Давидовић
СРБИ СУ АРИЈЕВЦИ
Лидер „Националног строја“ тврди да су Срби у Војводини грађани другог реда и да их таквим чине разне невладине организације, док држава ћути
БЕОГРАД – Горан Давидовић, који је широј јавности познат као лидер неонацистичке организације „Национални строј“, у интервјуу за Курир одбацује оптужбе да је претио новосадском новинару Динку Грухоњићу путем америчког сајта Стормфронт. Он наводи да је без основа задржан у полицијском притвору 48 сати, пошто је „полиција морала да покаже јавности да нешто ради“.
– Истрага која се води на овај начин је чиста будалаштина. Полиција нема ниједан доказ против мене. Уместо да су најпре контактирали са америчким провајдером, мени су из куће пред шестогодишњом ћерком одузели рачунар и ухапсили ме. У Новом Саду чак и не постоји вештак за компјутере, па су морали да га доводе из Београда.
Познати сте као Фирер.
– Због тог надимка тужио сам директора Грађанског листа Миодрага Никића, у чијим новинама сам први пут тако ословљен. Такође, тужићу све оне који наставе тако да ме називају.
Тврдите да против вас нема доказа, а по други пут сте се нашли у затвору.
– Ја сам обележен и сваки пут кад се нешто слично деси, прво ће полиција доћи на моја врата, и све то захваљујући само једном новинару који гради публицитет из само себи знаних разлога. Грухоњић се мене ухватио јер сам га дискредитовао у својој књизи „Случај Национални строј“.
Зашто би се један новинар окомио баш на вас?
– Немам никакав мотив за претње Грухоњићу, нити било коме. Јесте да ме је Грухоњић тужио због клевета, али ћу га на суду раскринкати као новинара као што сам га дискредитовао у књизи. С друге стране, он има могућност да као шеф Бете за Војводину најпре пласира одређену вест, затим да је преко Независног удружења новинара Војводине, чији је председник, коментарише, а на крају да кроз невладину организацију Грађанска Војводина, чије је члан, тражи заштиту. Овде се ради о човеку у три лица.
Жалићу се и Стразбуру
Горан Давидовић је пре неколико месеци осуђен на годину дана затвора због упада на антифашистичку трибину на Филозофском факултету, 9. новембра 2005. године, када су изазвали националну и верску мржњу, односно угрозили сигурност више људи. Међутим, док не стигне одговор на жалбу Врховног суда Србије, Давидовић ће бити на слободи. Ако последња реч Врховног суда по њега не буде задовољавајућа, он поручује да ће се обратити Суду за људска права у Стразбуру.
Како ћете се изборити са лошим имиџом који вам је наметнут?
– Пошто мене не штити ни Устав нити иједан закон, а угрожена су ми људска права, нећу одустати од суда и парница, а при том ћу тражити да ме приме сви надлежни, почев од градоначелнице Новог Сада преко председника и премијера Србије, с тим што ћу се обратити и међународним организацијама за људска права. У Уставу Србије јасно стоји да нико нема права да одговара за своја политичка, верска или национална убеђења. А мене су осудили за нешто што нисам урадио.
Да ли ипак подржавате нацистичке идеје, као идеје које су убијале људе?
– Владика Николај је рекао да смо ми по имену Срби, по презимену Словени, по крви аријевци, а по вери православци. Међутим, ја не славим ништа што је убијало. Такође, у оптужници, као ни у пресуди, не помиње се свастика или било који други нацистички знак који би ми се прикачио уз име. Уз то, ни на једној трибини, скупу или некој другој манифестацији не помињем ништа томе слично. То помињу само они који су ми накачили надимак Фирер.
Ако нисте неко ко пропагира идеју да из Србије треба протерати све оне који нису Срби, како је онда дошло до целе ове приче са затворским епилогом? Шта то значи?
– Све ово значи да су Срби у Војводини грађани другог реда, а таквим их чине разне невладине организације, док држава ћути и не третира све грађане исто. Ја осуђујем сваки напад на грађане, мени није битно ко је које националности, али сви морају бити једнако заштићени.
– Овде се не ради о националној припадности већ о класичном безобразлуку Грухоњића и њему сличних, којих има много. Ја нисам поднео пријаве против Н.Н. лица, већ против особа именом и презименом због претњи, па ништа није учињено, иако су ми директно претили конкретни људи, за шта имам и сведоке и доказе.
Ухапшен на Велики петак
Упорно покушавате да се прикажете као жртва.
– Ухапсили су ме на Велики петак, и то у тренутку када сам био са шестогодишњом ћерком. А позив за информативни разговор су ми дали тек кад су ме довели у станицу полиције. Да су ми га упутили, ја бих се одазвао, јер немам разлога да то не учиним. Све ово личи на време из доба Тита, када су се хапсили сви непослушни док он не прође одређеним местом – увек је потребно пронаћи некаквог кривца, бар да тако изгледа јавности.
В. М. СУЛОМАР