Не тако давно, извесна госпоја Мишчевић, којој је режим дао титулу „шеф преговарачког тима са ЕУ“, у екстази ЕУнијатског лудила, даје једну од најидиотскијих про-ЕУ изјава.
Наиме, по дотичној госпоји „није истина да Србија нема користи од Европске уније. И то је илустровала тиме како је Србија од 2000.до 2014. добила од ЕУ „скоро 3 милијарде евра“. Пошто се очигледно обраћа примитивнијем делу оних које може да фасцинира та бројка, и на оне који су у свом политичком идиотизму потпуно необавештени, вероватно је није било срамота да пружи тако сраман аргумент за своју тврдњу. Чим је рекла „скоро“, значи да је мање од 3 милијарде. Колико мање не знамо, али нека је и целе три милијарде.
А знате ли колико је уплатила српска дијаспора за тај период?
Преко 50 милијарди долара!
Да, добро сте прочитали. Преко 50 милијарди долара. Колико је то евра сами израчунајте. И то преко 50.000.000.000 долара само уплатама. А где су коверте, готов новац, где је роба која се шаље?
Да ли се неко сећа колико је штете било од НАТО бомбардовања? Колико милијарди долара народне муке коју је уништила та иста ЕУ као слушкиња Вашингтона. Ради се о 100 милијарди долара! То су неке грубе али реалне процене. Стотину милијарди долара!
Нећу да улазим у разне пљачке и материјалну корист коју ЕУ извлачи из Србије. Ту се вероватно ради о десетинама милијарди евра. Све то крвопије и домаће и стране отимају и одвлаче од српског народа.
Да се вратим на уплате Србији од дијаспоре.
Ми Срби из расејања помажемо наше породице, родбину, пријатеље, саборце. Учествујемо у хуманитарним акцијама. Упумпавамо новац у вене државе Србије и тако је буквално издржавамо. Да, да, дијаспора буквално издржава Србију! Стојим иза тога што пишем јер је истина, а неке аргументе могу изнети.
Тај новац који свако од нас шаље родбини ти људи троше у Србији и тако одржавају куповну моћ и курс динара. Не ради то ни ЕУ, ни окупатор, ни режим. Када се то окупатор бринуо о добробити поробљеног народа?
Стари је податак Светске банке , која је покушала да измери и неформалне канале, по којима годишње у Србију стигне око 5,5-5,6 милијарди долара .
Рачуна се да око 11 одсто грађана Србије, оно што се зна и што иде формалним каналима , добија помоћ из иностранства. А то је понављам само оно што се уплаћује, без робе и готовог новца на руке.
И данас су те дознаке из иностранства најстабилнији извор прихода. Упоредите бруто производ и дознаке из иностранства, може се пронаћи на интернету нешто од ових података.
На тај начин се одржава и нормално функционисања привреде. То јест оно што је од привреде остало. Погледајмо на пример податке из 2012. Тада су у Србију пристигле 2,73 милијарде евра дознака. Када се ова сума, која је 10 одсто БДП у 2012, подели на све становнике, испада да је свако од држављана Србије успео да „заради” скоро још једну просечну плату – 384,1 евро.
Негде сам прочитао податак да је Србија по дознакама на осмом месту у свету. Наравно када су у питању инвестиције српске дијаспоре у матицу Србија се налази на зачељу . И то је, кад се погледа ко је на власти и какво неповерење имамо према тим лоповима, сасвим нормално.
Капитал који стиже из дијаспоре има однос 90 одсто за дознаке према 10 одсто за инвестиције. То су неке реалне процене.
Према подацима Народне банке Србије, од наших људи с разних страна света за првих шест месеци 2014. године у Србију је стигло 1,27 милијарди евра. Податке за други део године када се и више уплаћује немам.
Политика је писала прошле године како највише дознака из иностранства у првих шест месеци, као и претходних година, стиже је из Немачке (око 30 одсто), затим из Аустрије (око 16 одсто) и Швајцарске (око12 одсто).
Ове пошиљке новца, углавном наше дијаспоре, релативно су стабилан извор девизних прилива, напомињу из Народне банке, јер најчешће стижу на адресе њихових рођака у Србији.
Да није било пошиљки девиза наше дијаспоре, које редовно стижу од друге половине прошлог века, у Србији би се живело много скромније, наводи у том тексту „Политика”.
Оно што се сигурно зна према подацима Светске банке је да је од 2000 до 2012 уплаћено 43 милијарде евра. То је сигуран податак. На тај начин су дотирани кућни буџети 800.000 становника. Углавном је све то отишло на преживљавање, дакле потрошњу. Али сигурно је нешто уложено и у покретање посла. Те податке нећемо никад имати јер се нико тиме не бави.
И онда дође нека тамо Тања Мишчевић и без трунке срамоте изјави како нас помаже окупаторска ЕУ. Бедно.
Тренутно нас из емиграције боли што нас из Србије питају само за новац, а право гласа немамо. И још више смета то што нам не верују да новца више нема и да ће га бити све мање.
Оно што је некада било „сит гладном не верује“ сада је у случају Срба из матице и расејања гладан ситом не верује. Наиме, од почетка кризе дознаке из иностранства имају тренд пада. Притисак рецесије је велики, Срби и у расејању губе посао, смањују им се плате, пропадају им послови. Мења се и структура дијаспоре јер сада се читаве породице исељавају, тако да многи немају коме да шаљу новац у Србију.
ИСТОРИЈА СРПСТВА ЈЕ ИСТОРИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ И СЕЛИДБЕ
Без обзира на много вредних радника и сељака, који раде дан и ноћ, Србију издржавамо ми из расејања, а не окупатор из ЕУ. Слично је и у Републици Српској и Црној Гори и других окупираним српским земљама. Тако ће бити све док не створимо уједињену и слободну српску државу од Купе до Брегалнице.
Често се од стране неких из окупиране Србије може чути пребацивање Србима који су отишли из земље. Слично је и у другим окупираним српским земљама. Али, ја ћу писати о држави чији сам још увек држављанин, а то је Република Србија (макар и окрњена).
Историја српског народа је историја емиграције, историја збегова, потуцања по туђим царствима и обијање туђих прагова. Историја нашег народа нас учи како је матица помагала и новцем и џебаном током свих устанака. Историја нас учи како су Срби из Трста и уопште из Хазбуршке монархије финансирали велику српску револуцију 1804. Историја нас учи колико су Срби из расејања помогли да се одржи Српство.
Историја Срба је историја расејања.
Већина Срба живи ван територије Републике Србије.
То се данас заборавља и често се дешава да нас многи непријатељски питају, зашто нисмо остали кад смо толике патриоте.
Где да останемо? Ево где ја да останем? Два места постоје за мене у окупираној Србији. Затвор и гробље.
Јел постоји неки организован отпор? Не постоји. Ово што постоји помажемо колико можемо. Да нема неко у шуми ко се бори против окупатора? Нема. Па шта онда хоћете?
Народ се прозлио. Изобличио се у нешто што никад није био. Тако се и дешава то режање неких наших сународника на Србе из дијаспоре. Има наравно и зависти и свега осталог.
Са друге стране они који подржавају режим питају што се не вратимо из ЕУ кад је тамо тако лоше.
Добро, а где ћете ви који сте нас отерали, ако се, и када се ми вратимо? То питање упућено просечном ЕУнијатском празноглавцу или неком од послушних шрафова вазалног режима, увек остане без одговора.
И у коју Србију да се враћамо? У ову такозвану Србију, у авнојевским границама, са монструм покрајинама. У Србију у којој је на власт засео најгори талог који барата са метастазираном титоистичком идеологијом која је сада нека врста ЕУнијатске утопије. У Србију где радници и сељаци хране хорду изелица џиновске бирократије. И то док српска деца немају шта да једу и обуку.
Још кад се сетим како је Путин понудио Србији 10 милијарди инвестиција и 3 милијарде за војску а онај што глуми државника то хладно одбио.
И о чему још ми са ЕУнијатима издајницима, лоповима и готованима можемо још да дискутујемо?
За сада је овако, а догодине, ко зна…
ГОРАН ДАВИДОВИЋ