У разговору за интернет-магазин Шушањске Народне Републике Горан Давидовић говори о саборности, стању у Цркви, о декомунизацији српског друштва и државе, актуелном политичком тренутку на Балкану, са посебним освртом на Црну Гору.
Како видите развој догађаја у Црној Гори, и како би Срби требало да се организују, јер фактички НАТО је већ у Црној Гори.
У Црној Гори су Срби 90% становништва . Нажалост сплетом историјских околности и због негативног вишедеценијског антисрпског процеса мање од 29% се изјашњавају као Срби.
Што је најгоре и тих 28.73% је немогуће ујединити да раде за своју добробит.
У томе је кључ. Ако се они који су остали Срби не могу ујединити онда бар нека се колико толико држе заједно. Без тога можете само да седнете и да плачете уз гусле.
Оно што стално понављам морате се окупити око мрве онога око чега се слажете а расправе око онога око чега се не слажете да оставите за време када Црна Гора буде слободна и поново са 90% изјашњених Срба.
Мислим да овакво стање у Црној Гори неће моћи још дуго трајати. Питање је колико ће само штете још нанети. Црна Гора у геополитичким играма јесте битна али је то мала територија која ће се окренути ономе што донесе промена равнотеже у свету. А неке промене очигледно предстоје.
НАТО јесте у Црној Гори али и многи освајачи пре НАТО су били у Црној Гори па су неславно поцепаних гаћа побегли из ње.
Руски одговор у Сирији пробудио је многе наде у српском народу. Да ли мислите да је у геополитичком мјешању карата Балкан препуштен западној сфери, или тек почиње битка за овај дио свијета?
Све државе Балканског полуострва су под НАТО окупацијом, буквално све до једне.
Додуше Србија, БиХ и Црна Гора нису чланице НАТО али су вазалне банана државе на чијој територији се налазе НАТО трупе.
Након пада сатанске творевине СССР једног окупатора у балканским земљама заменио је други. Све је то дозвољавао Кремљ.
Од доласка Путина на власт Срби гледају на исток и чекају помоћ. Али ако сами себи не помогнемо зашто би нам Русија помогла? Руски народ убијају у Украјини и помоћ им недостаје више него нама. А помоћи ниодкуда!
Ово вам пише русофил са дна каце, и то велики русофил. Али ако сам русофил не значи да сам будала. Не можемо само гледати у исток и чекати руске тенкове. Морамо нешто и сами урадити за своју слободу.
Какав је Ваш однос према Српској Православној Цркви?
Српска православна црква има велике заслуге за опстанак српског народа и духовну утеху и потпору Србима у периоду дуге турске окупације. И у западним српским земљама у којима је на Србе вршен утицај да се покатоличе, захваљујући српској цркви, уз православље се одржало и Српство.
Од времена Светог Саве па до доласка комуниста на власт, српска црква нема пуно мрља.
До 1950. године Српској православној цркви се нема шта крупно замерити.
Али оно што се дешава после, под комунистима, нарочито од епизоде са уласком у Светски савез цркава 60-тих година и многе друге ружне ствари, то је већ оставило мучан утисак на многе генерације.
Једноставно постављају се многа незгодна и ружна питања. Очигледно да то није она Црква коју нам је оставио Свети Сава. Срби хришћани су вековима имали духовни ослонац. Чак и када су били под Охридском архиепископијом или под Цариградском патријаршијом, али и под разједињеном црквом по покрајинама имали су духовни ослонац.
Данас тај ослонац скоро да не постоји.
Патријарх СПЦ, сви епископи и добар део свештеника и монаха, данас не делују у духу православног хришћанства.
Ако је кроз историју Црква била та која је помагала Србе, данас верни српски народ мора да помогне СПЦ да се врати на пут православља. Ако је то уопште могуће.
Да ли је екуменизам и модернизам „растурио“ ткиво цркве?
Нажалост, Српска Православна Црква је након доласка комуниста од 1945. па све до дана данашњег константно прљана и компромитована. Од комунистичких постављења епископа па и патријарха, убаченим удбашким свештеницима и многим другим неподопштинама.
Иста матрица ради и даље. Зато је патријаршија у Београду стециште папског екуменизма као новог унијаћења. Зато је могуће основати такозвану црногорску цркву која атакује на имовину СПЦ. Зато се преговара са тзв.“Македонском црквом“. Зато испливавају афере и поганштина удбашких епископа од Качавенде до Пахомија (а замислите каква још прљавштина има за коју се не зна).
Једноставним речима: ткиво које се распада оно и смрди, неподношљиво заудара.
Све то доводи до велике смутње и саблазни код верног народа.
Ако православља и светосавља нема код оних који су узурпирали трон Светог Саве онда то и није православна црква и треба ићи тамо где православља и светосавља има.
Неколико ријечи о Истински Православним – који су се одвојили од званичне цркве, колико они могу допринјети саборности у Срба?
Знам да се ово неће многима свидети али бићу искрен. Тренутно лучу православља држи мало стадо под омофором владике Акакијa. То је моје лично мишљење које не мора и не треба да се допада онима који не мисле тако. Али нажалост или на срећу, тако је.
Они су настављачи Светосавља, исповедници Православља и наследници Хришћанства на подручју српских земаља. Нису се они ни од кога и ни од чега одвојили. Они су били и остали православни хришћани. Биће да се такозвана званична „црква“ одвојила од православља.
Српска Православна Црква је за мене једина Црква Христова. Неуништива и Вечна.
Знамо да Црква Христова није основана на земљи него је Небеска. Зато је не могу уништити земаљске ствари. Владика Акакије и Српска Истинита Православна Црква не деле него заправо чувају Православље. У свој својој суштини они су једина права истинска СПЦ данас.
Да ли је проблем српске државе у комунистичком наслеђу, систему који дјелује на истим основама?
Нема српске државе под комунистима! Срби немају националну државу од доласка партизана на власт. Недић је био последњи српски владар.
За време Милошевића је једно време постојао национални набој и чинило се да ће васкрснути српска држава али то се није десило.
Србији је потребна потпуна и бескомпромисна декомунизација. Одстрањење свих рецидива комунизма, и одсецање свих канцера марксизма, лењинизма, стаљинизма, титоизма и троцкицизма.
Србија ако жели да живи мора почистити и укинути све одлуке АВНОЈ-а, пре свега авнојевску наказу АП Војводину, јер то није тешко. А поред тога мора се извршити ревизија историје и уклонити срамни називи улица датим по комунистичким убицама, а потом и суочавање са прошлошћу и комунистичким масовним ратним и послератним злочинима над цивилима и заробљеницима.
Колико је могуће дјеловати у оваквим условима, и да ли је потребно промијенити комплетан систем и Србију поставити на другачијим темељима?
Само потпуна национална револуција на свим пољима може спасити српски народ.
Могуће је деловати, на овај или онај начин. Многи националисти никако да науче да све у шта верују глобално могу применити и локално, у свом суседству, у својој околини, свом кругу пријатеља, породици. У крајњу руку могу све у шта верују применити и на самом себи.
Увек је могуће борити се, и увек је пожељно борити се.
А систем је сам по себи довољно труо, потребно је само мало јаче затрести тај зарђали кавез и он ће се распасти. Е сад, за то је потребно да ми национални револуционари изградимо довољно јаку организацију и механизам и полуге за раскидање окова. А то је изгледа најтеже, јер данас живимо у неком Матриксу, Фејсбуку, сновиђењу, кошмару, халуцинацијама.
Битно нам је да гледамо оно што нас разликује од брата и могућег саборца а не оно што нас повезује. Срби не виде дрво од шуме. Не виде да је најпотребније бити јединствен, служити идеји, служити саборцу, брату Србину и сестри Српкињи. Само се тако може нешто учинити за Српство.
Морамо изградити организацију, јер једноставно без тога не иде.
Када се то буде десило схватићемо да су нас везали ланцима од паучине и да смо ми били проблем јер смо били превише слаби и нетворни.
И наравно да ће нам бити потребно да градимо систем изнова, да изградимо Србију која данас ни не постоји у правом смислу.
Јер ми желимо за нову Србију стари сјај, а за то мора да се запне. Ми још нисмо ни почели, а време истиче.
Много се говори о Вашем повратку у Србију, да ли ћете се политички активирати и са којим политичким групацијама видите сарадњу?
И у емиграцији сам ја био политички активан, и у затворима. То свакако шира јавност не зна.
Надам се да се на мој повратак неће много чекати. Уосталом нисам ја ништа посебно, јер оно што сам ја радио многи могу да раде али не раде или раде са погрешним идеолошким поставкама.
Радимо на оснивању једне организације у Србији, иде споро али ће се први резултати видети ускоро. Свима ћемо нудити сарадњу али нећемо никога молити.
Сви који су против ЕУ и НАТО имаће нас поред себе. Ипак очекујем да ћемо опет бити „сами против свих“. Ваљда је то судбина свих који љубе Српство.