У недељнику „Афера“ 24.марта изашао је ексклузивни интервју на три стране са Гораном Давидовићем. Недељник „Афера“ је најтиражнији недељник ове врсте у Србији. Интервју са Давидовићем преносимо у целости:
Како коментаришете одлагање рочишта пред новосадским Вишим судом за напад на учеснике антифашистичке шетње 2007.
Цео поступак који се још од 2008. против мене води за догађај од 7.октобра 2007. је једна срамна фарса. Устав Републике Србије и Законик о кривичном поступку јасно утврђују да нико не може бити гоњен и осуђен за кривично дело за које је правоснажно ослобођен. Поступак против мене за догађај из 2007. је одавно обустављен и ово што се сада дешава је кршење начела “не бис ин идем”. И Европска повеља за заштиту људских права и основних слобода у протоколу број 7. члан 4. јасно каже да нико не може бити гоњен два пута у истој правној ствари.
У овом процесу је закључно са истрагом промењено седам судија, и неколико тужилаца. Предмет је мењао број четири пута, а оптужница је писана три пута. Рочишта су одлагана у преко 30 наврата по разном основу. Мислим да би било разумно да тужилаштво одустане или да Виши суд донесе одлуку о одбијању оптужнице и да се та бламажа прекине.
Да ли ћете се у августу појавити на заказаном рочишту?
Да се разумемо, суд има моју адресу у Италији коју сам им ја послао, иако је било наклапања по медијима да се ја “кријем”. Нисам се крио ни 2009. када су ме Тадић и Дачић и њихови чауши Маловићка и Хомен тражили, зашто бих се сада крио? Желео сам да дођем али сада све то нема смисла, суђење је почело у мом одсуству, ако бих дошао тражио бих понављање поступка. Налазимо се у “пат позицији”. Мислим да је за све једноставније да тужилаштво и суд одустану од срамотног кршења Устава, ЗКП-а и Европске повеље о заштити људских права.
Зашто поједини медији у Србији ово одлагање називају “поразом српском правосуђа” и тврде да ви “исмевате српско правосуђе већ 10 година”?
Сорошевски медији још не схватају да се свет мења и врте и даље исте матрице лажи и хистерије. Годинама подгревају свој прљави медијски линч. Они суде и пресуђују, чак их се и судије и тужилаштво плаше што је некад трагикомично.
Скоро 12 година се борим са новосадским судовима по разним процесима који су се против мене водили. И могу рећи да иако сам већину процеса изгубио, то није мој пораз него пораз управо тог и таквог “правосуђа”. А пошто желим да сачувам здрав разум морам им се понекад и насмејати, иако би они више волели да плачем, али нисам лак на сузу.
Ево испричаћу вам нешто смешно. Давне 2006. извесно лице ми је упутило веома озбиљне претње смрћу и за то је кривично гоњен. Оглашен је кривим због мноштва доказа, јер није могао бити ослобођен. Осуђен је под притиском доказа и сведока, али не на казну затвора, чак ни на условну казну. Добио је “судски укор”, као да је малолетан. А знате ко је донео ту пресуду која је превођена на два светска језика? Ту пресуду је донела госпођа која је сада поступајући судија у процесу о коме причамо! И ко ту кога исмева?
А сећате ли се да сам у једном процесу морао бранити своје уставно право да ми се списи достављају на ћирилици. И одбранио сам га и оборио једну пресуду због тога. Био сам два пута у европским затворима и ни једном ми право на коришћење језика и писма није било ускраћено. Ускраћено ми је само у Србији. То је било исмевање и пораз српског правосуђа о коме медији у Србији одбијају да говоре.
Процес који се још увек против мене води је невероватан. Суде ми иако сам ја био нападнут. Суде ми два пута за исто дело. И суде ми за наводну верску, расну и националну мржњу. У оптужници се не наводи зашто, кажу да сам салутирао и изазивао својом појавом. Ваљда сматрају да сам ја ходајућа мржња и да својом појавом чиним кривично дело из члана 317.КЗ.
Шта се заправо догодило те 2007. током тзв.антифашистичке шетње у Новом Саду?
Био сам нападнут физички од подивљале хорде. Налазио сам се у башти ресторана војске на коју су тзв.антифашисти кидисали бацајући преко кордона жандармерије цигле и флаше на људе у башти.
Након две забране јавног скупа за 7.октобар 2007. закупио сам једну салу за одржавање јавне трибине и дошао у башту ресторана војске на кеју. Тада сам сазнао да је сала отказана, ту су се окупили и многи који су мислили да ће скупа ипак бити. Гости из Словачке, међу њима и господин Котлеба који је данас посланик у словачком парламенту су приведени а ми смо били блокирани кордоном.
Руља од око 1000 Чанкових, Чединих активиста доведених аутобусима из разних места и нешто анархиста , пролазили су поред баште, уочили нас, почеле су провокације, певали су нам “ово је гробље фашиста”, “побићемо вас” а ми смо запевали “Ој Србијо мати”, развили једину српску заставу која се ту нашла и настао је хаос. Гађали су нас циглама, флашама, бакљама, неки људи из баште су узвратили. Већина повређених је била управо са наше стране ограде, међу њима и чешки репортер кога су анархисти погодили циглом у главу. Полиција је ухапсила пар десетина људи из баште јер им је тако наређено, али сви сведоци из жандармерије су рекли истину на суду ко је први започео инцидент и тучу. Нажалост међу људима у башти је било и неких намештених сумњивих типова од којих су неки признали кривицу и потписали споразум о кривици и управо због тих свињарија сада тужилаштво и суд имају огроман проблем.
Све ово што говорим није “рекла-казала”, постоје снимци, фотографије, сведоци.
Већ дуже време живите у Италији, како теку ваши италијански дани, чиме се бавите, од чега живите?
Живим у Италији од 2008. са женом и децом мирним породичним животом. Издржавам се од поштеног рада. Од никога не крадем и не отимам, нити добијам од неког прљав новац као они који ме гоне. Од 2013. радим у једној италијанској фирми која није моја.
Имам добру сарадњу са европским патриотским странкама, и са “Савезом за мир и слободу” која окупља странке попут Златне зоре, Форца Нова, НПД, Котлебине Наша Словачка и сличне. Неке од њих имају посланике у ЕП а неке у скупштинама својих земаља. Учествујем повремено на скуповима попут оног у Риму новембра прошле године где сам се састао са посланицима из редова Савеза за мир и слободу, и послаником ЕП Удом Војгтом, Ником Грифином, Робертом Фјореом и многим другима искреним пријатељима српског народа.
Неки од њих су помагали српски народ, и посетили Србију, а многи други ће то ускоро учинити.
Да ли сте још увек лидер “Националног строја” , шта се дешава са том организацијом?
Тај извикани “Строј” је обичан мит. Де факто није никад ни постојао као озбиљна организација, а де јуре не постоји од момента када је забрањен.
Покушао сам да организујем политичко удружење у Србији. Једно од њих Нови српски програм је веома кратко постојао 2009., чак учествовао на неким локалним изборима. А тренутно постоји Национални српски фронт као легално политичко удружење у Србији које подржавам.
Пратите ли политичку сцену у Србији, како вам она изгледа?
Изгледа ми као “брлог у коме се прасци ваљају”- што је пре 80 година рекао један мудри Србин. Наравно да свакодневно пратим све што се дешава у Србији и осталим српским земљама, то се види и по мојој активности на твитеру. Пишем и блог на свом сајту и неким порталима о дешавањима у Србији. Србија је једна тужна окупирана земља, брод без компаса. Ми из дијаспоре то боље видимо са стране и срце нас боли због тога.
Шта мислите о актуелном премијеру и од јуна председнику Србије Александру Вучићу?
Доста сам о њему писао у блоговима, и у интервјуима за неке портале. Такву особу у историји још нисмо имали. Он је давно рекао да о мени не мисли ништа добро. Не мислим ни ја о њему, али покушавам понекад да га схватим, и тешко ми иде. Само једном смо причали 2007. ноћ пред оне инциденте. Тада сам обавестио неколицину народних посланика да ће за сваку кап крви одговорност сносити тадашњи министар Јочић. Једино ме је Вучић назвао телефоном. Већ неко време сам дигао руке од критике њега и његовог режима. Како је дошао тако ће и отићи. У потпуности је неприхватљиво и несхватљиво много тога што ради од када је напустио СРС.
Постоји ли нека странка или покрет у Србији чије идеје су вам блиске?
Сви који су против ЕУ и НАТО и за уједињење српских земаља у једну државу су ми блиски без обзира на неке концептуалне разлике. Тренутно је то једино СРС и нека мања патриотска удружења.
Прича се да у Италији пишете књигу о себи, својеврсну аутобиографију?
Млад сам још за писање аутобиографије. Имам неколико књига готових које треба да штампам кад будем имао новца и радим дуже време на једном историјском роману чија се радња дешава у раном средњем веку. Кад имам времена пишем, то ме опушта. Нажалост не могу да се потпуно посветим писању.
Шта мислите о претњама Рамуша Харадинаја Србима и Србији, и како решити проблем Космета?
Србији је данас лако некажњено претити. Мада та препуцавања балканских “лидера” ми делују извештачено и намештено. Прво као упућују једни другима тешке речи, а онда седну, преговарају, рукују се, вечерају заједно, и смеју се једни другима као да гледају Чкаљу. Сетите се само Тачија, и он је ратни злочинац и убица ништа мање него “бесни пас” Рамуш.
Проблем окупиране српске покрајине Косова и Метохије се може решити у српску корист једино потпуним војним и политичким савезом са Русијом и прекидом ЕУ интеграција. Србија може тај вишедеценијски проблем решити слично како је Русија решила проблем са Чеченијом.
Смета ли вам што вас јавност у Србији и даље назива “фирером”?
Не назива ме тако јавност Србије него сорошевски медији и понеки необавештени псеудо-новинар идиот. Народ лепо каже “није битно шта ти кажу него ко ти каже”. Тај пејоративни погрдни надимак је први користио Чанков портпарол Роберт Визи, а осмислио га је Динко Грухоњић. А знате како се каже:”реци ми ко су ти непријатељи па ћу ти рећи ко си.”
Извор – недељник АФЕРА