Данашњи Срби склони су да свој патриотизам ограничавају на окрњену авнојевску Републику Србију, или ако живе преко Дрине на дејтонску Републику Српску.
Такво „крње родољубље“ је сваком српском националисти несхватљиво – пише Горан Давидовић у својој новој колумни на порталу Ослобођење.
Текст преносимо у целости:
Немам пуно разумевања за дрско узимање тапије одакле су „бољи“ и „прављи“ Срби. Нити стрпљења када необразовани крену да објашњавају шта је „матица Србија“ и које су јој границе.
Моја идеологија је интегрално Српство. Припадам народу који има богату културу и историју и зашто бих себе ограничавао на фолклор и територију само једног дела Срба?
Како се оно пева:
“Дрино водо, жубора ти твога,
немој бити међа рода мога.
Немој Дрино браћу растављати,
молимо те као дјете мати.
Доклен ође српски народ живи,
Не треба нам граница на Дрини. “.
За српске родољубе река Дрина је кичма наше поробљене српске земље, а не нека граница.
Често ме питају „када ћу у Отаџбину?“ Обично се збуне када их питам „коју?“
Моја Отаџбина је тренутно окупирана и распарчана на најмање десетак међународно признатих држава.
Свакако ја јесам држављанин Републике Србије, родио сам се у Новом Саду, у српској Бачкој, у омрзнутој АП Војводини. Али, по чему је само та мала територија моја Отаџбина?
Отаџбина као појам означава земљу мојих отаца – мојих предака. Моји преци, сви одреда Срби, живели су, множили се, радили и ратовали на подручју данашње Херцеговине, Црне Горе и Босне. Апсолутно сви моји преци уназад до Средњег века, и са очеве и са мајчине линије.
О свом пореклу сам детаљно писао у једном свом тексту, да се не враћам на то.
Дакле, како онда моја Отаџбина може бити само Република Србија? Далеко било АП Војводина. Или још грђе, како то може бити авнојевска БиХ или ова Милова усташолика Црна Гора (све црња и гора).
Све српске земље јесу моја Отаџбина! А новокомпоноване авнојевске банана државе ме не занимају, и према њима имам осећај гађења.
Свако треба да има своју земљу, Отаџбину, домовину. Свако на то има право. Под условом да не отима туђу земљу. Е па ми Срби своју земљу имамо, други су нам је отели и по њој исцртали неке нове границе. Имамо право да кажемо које су праве границе наше Отаџбине.
Наравно оптужиће нас да смо екстремисти. Зашто? Хоћемо српске интеграције а не неке идиотске евро-атланске, еунијатске (које зову и „европским“, иако са Европом и Европљанима немају пуно везе).
Ако смо због тога „екстремисти“, Богу хвала да јесмо.
Велика је разлика у појму Отаџбина и Домовина. И није случајност зашто Хрвати кажу Домовина, а ми Отачаство и Отаџбина. Домовина је тамо где ти је дом, где живиш, где порез плаћаш или чије држављанство имаш.
Отаџбина је земља на којој су ти преци проливали крв, зној и сузе. Земља коју су обрађивали, стоку напасали, градили куће и бранили се када су били нападнути.
Отаџбина је света земља коју су ти ђедови оставили, да чуваш, и касније и ти предаш даље својим потомцима.
По чему је мој Нови Сад више Србија од Фоче?
Или по чему је Лесковац више српски од Белог Манастира у Барањи ?
Кикинда од Мостара? Или Ниш од Охрида?
По чему је Земун више Србија од Котора? Топола од Елбасана? Рума од Славонског Брода? Мајданпек од Ђаковице? Ваљево од Цетиња? Крушевац од Бања Луке? Чачак од Книна? Смедерево од Дубровника? Пожаревац од Задра? Ужице од Глине? Суботица од Војнића? Пирот од Требиња? Нови Пазар од Госпића?
Јел’ само зато што су се једни сплетом историјских околности нашли у авнојевској Србији?
А други несрећом остали у другим вештачки створеним републикама и покрајинама.
Схватам зашто је појам „Србија“ ограничен на ову крњу РС. Али не прихватам да само она има право на име „Србија“. Посебно на име Отаџбина.
Ми Срби смо на нашем полуострву од Великог потопа. Одувек.
И када смо одлазили враћали смо се, јер је то наше.
То је наша земља. Иста она блатњава груда, земља од које смо створени и у коју се враћамо. Никоме је нисмо отимали нити смо друге терали са ње осим ако нису били уљези и освајачи.
Срби су имали државу Србију у раном средњем веку. И након пропасти Авара као и пре њиховог доласка. Имали смо државу и пре доласка Азијата Бугара и Мађара, и то на простору данашње Херцеговине, Босне, српског приморја, данашње Црне Горе и Далмације, али и великог дела данашње Хрватске. А не само на простору данашње Републике Србије.
Данашња територија Србије је тада била под косооким придошлицима, освајачима Прото-Бугарима.
Тек много векова касније са Немањићима се центар српске државе помера.
Често се то дешавало у српској историји.
Имали смо прилику у два наврата у 20. веку да ујединимо све српске земље под именом Србија, али смо то пропустили. Други су нам скројили Југославију.
Трећа прилика нам се можда укаже у 21. веку, а можда неће никад.
Ми Срби Пречани смо након стварања нове Србије у 19.веку, од Србијанаца често били проглашавани као мање вредни. Иако смо помагали српску револуцију и уздизање српске кнежевине и новцем и крвљу.
Тобоже само су Срби у Шумадији, Поморављу и авнојевској Србији у предкумановским границама „прави Срби“.
Као да и та територија није вековима насељавана Србима из Херцеговине, Метохије, Косова…
Вређали смо се међусобно. Нису ни Срби Пречани остајали дужни такозваним Србијанцима.
Једни друге називали смо Мађарима, Швабама, Пречанима, Србијанцима, Геџама, Турцима, Циганима, Власима и ко зна каквим још именима. А наши заједнички душмани су нам се смејали, док су од потурица и покатоличених Срба правили нове народе.
Време је да се са тим коначно престане.
Ми Срби смо данас као Курди, сиротиња без државе, „сламка међу вихорове“, „сирак тужни без иђе икога“.
Курди, то јест њихова земља данас је под Турском, Ираком, Ираном и Сиријом. Али ми Срби смо у горој позицији. Јер Курди се бар боре и имају какав такав циљ, а ми нити се боримо нити имамо циљ.
Српска земља данас је у чак десетак држава: Албанија, Бугарска, Румунија, Мађарска, али највећим делом на авнојевским творевинама као што су Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Република Србија и такозвано „Косово“.
Да укратко поновимо шта је наше.
Данашња пост-авнојевска Србијица. Додуше Република Србија је окупирана „врбова држава“ потпуно ограниченог суверенитета. Уствари да се не лажемо, ту никаквог истинског суверенитета ни нема.
Дакле, за почетак потребна нам је власт која ће уз помоћ Русије повратити суверенитет Републике Србије и отргнути је од НАТО пакта, ЕУ и САД.
Наравно подразумева се и укидање АП Војводине.
Ултимативан је и потпуни раскид са авнојевским одлукама и ревизија свих авнојевских граница.
Поред данашње мале Србије (у авнојевским границама) окупиране земље су: Метохија, Косово и Вардарска Македонија.
То је српска земља одвајкада, ту је био центар већег дела српске средњовековне државе и њу смо крвљу окупали и вечно обележили као српску у ослободилачким ратовима од 1912 -1918.
Наша је северна Албанија до реке Дрим, наравно и град Скадар.
За сваки добар резултат потребан је велики и моћан савезник, а то нама може бити братска Русија.
У циљу враћања српских територија свако удруживање са Грцима, Италијанима, Бугарима, Румунима, Мађарима па и Аустријом због ревизије и брисања авнојевских граница је пожељно.
Око свих осталих територија од Купе до Брегалнице преговора не може бити.
Са Бугарима треба потврдити постојећу границу иако су многе српске територије остале у Бугарској. Јер само тако се можемо договорити око БЈРМ, то јест Вардарске Македоније. Исто и са Грцима око Албаније. Са Италијанима око евентуалне поделе Далмације и слично.
Српски су Бачка, Банат, Срем, Барања, Славонија.
Са Мађарима треба закопати ратне секире, иако је добар део Барање и Бачке остао у Мађарској, треба потврдити садашње границе.
Исто и са Румунијом. Нека им део Баната са Темишваром који смо им дали на тацни од 1919. Негде мора бити компромиса са суседима. Али са авнојевским творевинама и са бившим Србима такав договор није могућ.
Ми смо један народ и једну земљу треба да имамо.
Српски су Далмација са великим делом острва. Затим: Славонија, Лика, Банија, Кордун.
Српска је Херцеговина, српска је и Босна.
Српска је и целокупна територија садашње Црне Горе.
Српска земља је од Купе до Брегалнице!
Могао бих да о свим тим српским земљама напишем посебан текст, али и књигу са комплетним историјским подацима због чега Срби полажу право на њих.
За све те земље поседујемо историјско право али и тапије, земљишње књиге.
Натопили смо ту земљу крвљу, знојем и сузама, градили смо и крчили, платили и преплатили.
За почетак битно је ујединити Републику Србију, Српску и Црну Гору. Потом вратити јужну покрајину уз помоћ Русије.
Многи кажу да је то нереално.
Верујте, дешавале су се у нашој историји много нереалније ствари.
Наша заблудела браћа која се диференцирају у националном смислу и називају се „Македонцима“ и „Бошњацима“ ће схватити да је у братству и заједници боље него у срамном мраку незнања и ропству.
Није немогуће ништа ономе ко верује у Бога, у себе и у Српство. Небитно је да ли се нешто ради дипломатијом, или ратом, да ли се бориш за Српство науком, културним стваралаштвом или другим поштеним радом.
Битно је да се зна шта је српско. Важна је национална свест.
И изнад свега важно је имати љубав према Отаџбини, јер то је једна од највећих људских вредности.
Ко то не поседује тај је ништарија…
Горан Давидовић