Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим радом и развитком ујамчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нами, него и свима словенским па и несловенским народима који са нама заједно живе“.

Ово су речи Јаше Томића изречене на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих словенских народа у Новом Саду 25.новембра 1918 године.

Шта је после толико година остало од свега? Где су данас Срби у Војводини и да ли је заиста након 100 година дошло време да нам Сава и Дунав буду границе? Реке да деле Србе као што нас Дрина дели? Да се признају границе комунистичких злотвора као државне и у случају последње српске покрајине која нам је остала?

Данас на овај дан, који би требао да буде празник свих Срба у Војводини, не могу да осетим радост, нити се осећам свечарски, а није ни чудо. Уједињење Срба, са севера и југа, које су пре 100 година обавили наши прадедови, данас је на све тањим ногама.

Бачка, поносна равничарска српска област, све је даље од српске матице. Барања је одавно ван Србије. Српски Срем данас је у две државе. Банат такође.

Уједињење са Србијом 1918 је било без компромиса, без поговора, једнодушно, поносно… Данас ми то уједињење делује нестварно.

Уједињење и приступање Бачке, Барање, Баната Србији прихватили су тада и ратни савезници и већи део Европе. Сремци су се придружили дан раније (Сремци ко Сремци), али и Срем као историјска српска област припојила се Србији.

То је био успон српске државотворности који се изјаловио „југословенштином“. Нико тада није размишљао ни о каквој „Војводини“, јер аутономија је имала смисла само под туђином.

Северна Србија, која је данас још увек „АП Војводина“ српска је област која је камен темељац савремене српске државе. Србији нема живота без Бачке, Баната и Срема.

Ове српске области морају да припадају Србији, то је ултимативно питање опстанка нашег народа. Србија као држава једино са овим територијама има било каквог смисла.

Без обзира на то, данас се нико не бори довољно против сепаратизма покрајине Војводине. Зло је нарасло јер се нико није борио против њега. Аутономију Војводине је требало укидати на време, сада ће то бити тешко урадити. НСФ и СРС су међу ретким организацијама које се залажу за укидање покрајине Војводине. Усамљени смо у томе, иако војвођанска аутономија нема никаквог смисла. Аутономија у Србији посебно сада нема ни историјско нити било какво друго утемељење. Војвођанско аутономаштво је због тога дубоко антисрпско, било је антисрпско и биће антисрпско.

Војводина у овом облику постоји од 1945. године, пре тога не постоји под тим именом. Због тога је „покрајина Војводина“ комунистичка творевина и као такву је треба гледати, означавати и називати, увек и на сваком месту.

Та комунистичка наказа која је укључивала Бачку, пола Баната и већи део Срема настала је формалном одлуком Председништва комунистичке републике Србије 1.11.1945. Обичном одлуком групе партизанских бандита! Све наравно засновано на одлукама АВНОЈ-а. Србождер Тито је укинуо историјску покрајину Далмацију, а ни вишенационалној Истри није дао аутономију, али зато је настала Социјалистичка аутономна покрајина Војводина која и данас постоји, и коју настављачи Титовог и Хортијевог дела лагано али доста успешно претварају у државу.

Све авнојевске границе су међународно признате, остала је још само Војводина.

Комунистичка вештачка творевина, названа покрајином, метастазирала је данас у „државу у држави“, са јаком тенденцијом да постане и права држава. „Банана држава“ додуше, али ипак држава. Таква „република Војводина“ ће бити обичан нео-феудални посед за иживљавање усташоидних свиња, прћија идеолошких али и физичких потомака комунистичких убица.

Помињати историјски континуитет покрајине Војводине је јако дрско. Поредити одлуку 757 посланика Велике народне скупштине 25.новембра 1918 где је 211 општина имало своје представнике, са одлуком комунистичких зликоваца је више него безобразно.

Међу посланицима на Великој народној скупштини било је и 62 Словака, 84 Буњевца, било је и Немаца па и Мађара. Срби никад нису били шовинисти и хтели су увек да живе у миру са својим комшијама. Међу бандитима који су „стварали“ социјалистичку покрајину Војводину биле су само обичне комуњаре, антисрпске звери. И где смо данас? Комунистичка творевина и даље постоји. Српска Војводина не постоји.

Свако је добио свој део колача. Срби немају ништа. Од некадашњег „Војводства Србије и Тамишког Баната“ Румуни су добили део Баната, Хрвати Барању, а Срби „шупаљ нос до очију“. Добили смо „Војводину“, „мулти-култи Грађанију“, у којој су мањински народи СВЕ а Срби су НИШТА.

И шта ћемо сад? Увек крећем од онога „шта је било“ да бих докучио „оно што би могло бити“. Ако се потрудимо, што нама Србима није својствено дуги низ година, али ако желимо да преживимо мораћемо да се потрудимо. Народ који је немаран према својој прошлости изгубиће и своју будућност, и то је јасно као дан.

Срби на северу Србије у српској Бачкој, Банату и Срему, пре свега морају да се врате српском национализму. Имамо пример из прошлости у дубоко националној идеологији, коју смо имали у 19 веку у српској националистичкој борби Милетићеве Уједињене омладине српске чију је идеју развио и усавршио Јаша Томић. Тада је најважније било обрачунати се са однарођеним српским грађанским „војвођанским“ друштвом, сраслим са феудалном Монархијом. У садашњости ће главни задатак бити обрачунати се са нео-комунистичким схватањем аутономаша, демократа и њихових сателита. Са њима ће бити највише сукоба. Не са Мађарима и Хрватима.

Главна идеја присаједињења српских области Барање, Бачке, Срема и Баната у 20 веку је била обојена српским национализом. Одбрана српских северних области у садашњости ће такође бити обојена национално, али не национализмом старог кова, већ једним новим српским национализмом који је изнад свега национално-револуционаран. Или ћемо се опет бранити као националисти, или од одбране северне српске покрајине нема ништа.

Срби на просторима северне Србије су увек били дубоко национално оријентисани и потпуно уједињени у борби за привилегије које су им као народ гарантовали владари Угарске још од 15 века, а касније су те привилегије стално потрвђиване.

Тада је Србима Српска православна црква замењивала националну државу, касније смо националном револуцијом у 19 веку створили националну државу. Данас се морамо ослањати првенствено на омладину и људе из народа, јер ни једну институцију више немамо, а српска црква није више што је била.

Даље, оно што је важно напоменути у сваком сукобу са Мађарима: Српске кнежевине и племенски савези постојали су на овим просторима много пре 9 века када су уништени од стране дивљих мађарских племена. Према томе нисмо МИ дошли на њихово него они на наше, па ако је тако не иде онај ко је први дошао него обрнуто. Ово ни у средњем веку није била ни угарска ни хазбуршка земља. Ова земља је отета од српског народа како је моћ Угарске и Хазбурга растао.

1848 године, у једној дубоко националној револуцији, створена је оружаном борбом Србска Војводина. На мачу смо је добили, на мачу изгубили , али 1849 је потврђено Војводство Србија и Тамишки Банат и то мора да се истакне. То је била српска црквено-народна аутономија у оквиру Хазбуршке монархије и имала је смисла све док није укинута 1860 од стране Фрање Јосифа. Та идеја „Војводства сербског“, идеја Србске Војводине трајала је и даље и још увек је запамћена у срцима и душама Срба Бачке, Баната, Срема и Барање.

Када смо се као народ уједињавали са нама су били и Словаци и Буњевци и други Словени, али и многи Немци и Мађари су прихватили уједињење српског народа у једну државу. Према томе у борби за српску Војводину шовинизму нема места.

Треба знати да је данашња „Војводина“ већински хришћанска, већински састављена од европских раса, и већински се говоре индо-европски језици. Што каже један мој саборац: „Војводина је једноконфесионална, једнонационална и једнојезична“. Можда звучи шаљиво, али ако прихватамо наше суграђане других вера и националности као добре комшије у нашој средини онда је то тако. Према томе, наш слоган је „Не дели-спајај“. Наше комшије Словаци су наша браћа, као и они Мађари који нису екстремисти и који воле Србију. Фама о мулти-културној Војводини се злоупотребљава, ми то нећемо дозволити ако иде на српску штету. Култура народа на овим просторима је једна и недељива.

Они Срби који су се бојали снаге свог народа су наша мука и несрећа. Ти одроди српски су наши главни непријатељи. Постојали су и у 19. и 20. веку али су збрисани вртлогом историјских дешавања. Биће збрисани поново, ако се довољно потрудимо, јер ми ћемо стварати историју, само ако то довољно желимо.

Срби се никако не смеју делити по регионалној припадности, то је нешто најпогубније. Међу онима који су умарширали у Нови Сад 9.новембра 1918 нису били само Срби са југа, него многобројни добровољци из Бачке, Баната и Срема који су прелазили у току рата у српску војску као пребези из аустро-угарске војске са Руског фронта.

Јединство је најважније. Браћа Срби су и на северу, југу, западу и истоку. Војвођани не постоје. Бачвани, Лале, Сремци то је одредница. Војвођанин је вештачка категорија која прети да постане и национална одредница. Јер они мисле кад могу Црногорци, што не би и Чанкове јуноше и болесници.

И за крај браћо једно да се запамти: Београд узвишено стоји над панонском равницом на ушћу Саве у Дунав. Београд гледа на српске земље на северу. Срем, Банат и Бачка три срца јуначка! То је српска земља.

Ове земље морају остати српске, као што је и Београд српски. Ко то раздваја, цепа живи организам српског народа. Такав је злочинац над сопственим народом а не само издајник.

Српске Војводине више нема, али ћемо је поново створити заједно.

Горан Давидовић

Морамо укинути АП Војводину !

Post navigation