Доста нам је комунистичких лажи и превара!
У настојањима да се докажу као „антифашистичке“, данашње издајничке власти Републике Србије не презају ни од тога да пљуну по огромним жртвама из редова сопственог народа и да лупе шамар понижења њиховим потомцима. Јер како другачије назвати комунистичко оргијање и параду необољшевизма организовану у Београду поводом посјете предсједника Руске Федерације, Владимира Путина.
Да се разумијемо, немамо ми ништа против те посјете, а како би и имали када се ради о предсједнику братске Русије, па макар се радило и о Владимиру Путину коме замјерамо доста тога: прогон појединих руских националиста, толерисање имиграције неевропских народа у Русију, величање бољшевизма и совјетске прошлости. Као национални револуционари не можемо га никада у потпуности прихватити због тога, али истовремено уз све неоспорне мане, морамо му признати и неке добре ствари које се огледају у доношењу анти-педерских закона, промовисању православља као државне религије, супротстављању америчкој хегемонији и империјализму, као и много конзервативнијем приступу организације државе и друштва, него што је то случај у декадентним системима западне псеудодемократије. Толико о Путину и његовој посјети.
Проблем је у датуму и идеолошкој позадини параде организоване у част совјетско-бољшевичко-титоистичког крвавог пира над српским народом, а који они романтичмо називају „дан ослобођења Београда“? Како да славимо побједу војске и идеологије која је побила 200 000 хиљада Срба, међу њима и најбоље синове српског народа, војсковође, патриоте и националисте? Како да славимо датум који је довео на власт највећег крволока српског народа, црвеног вампира Јосипа Броза Тита? Човјека који је у два рата пуцао на Србију и који је након „ослобађања“ Београда изјавио: „Србија је окупирана, покорена земља и она мора тако да се третира и осјећа“. Како да величамо људе који су уништили и српског сељака и српско грађанство, а послије рата распарчали многе српске етничке просторе поклонивши их Хрватима, Шиптарима и муслиманима? Људе који су Уставом из 1974. наставили даље урушавање и уништавање Србије, што је на крају довело до окупације српског Косова и Метохије.
Чисто сумњамо да постоји још и један народ на свијету који карактерише толика количина мазохизма и аутошовинизма, па да злочине над сопственим народом прославља као некакво „ослобођење“. Наши мазохисти и аутошовинисти то правдају некаквом побједом над „фашизмом“, а фашизам је за њих некакво врховно и исконско зло због којег није гријех побити све облике живота уколико је то потребно. Замислите да Пољаци прослављају као датуме свог ослобођења оне датуме када су их Совјети масовно стријељали и убијали. Не, то се ни у бунилу не може замислити, иако су и они као и ми били под њемачком окупацијом. Али код Срба је све могуће, па и прослављање датума кад су стријељани српски родољуби. И није највећи проблем у комунистима, нити у њиховим потомцима који и данас добрим дијелом владају и намећу нам своје догме. Да могу, они би нас побили још 200 000. Проблем је што су зарад некаквог лажног русофилства (које они изједначавају са совјетофилијом и необољшевизмом), овакве догме прихватили и поједини лажни националисти и необразовани патриоти. Имајући ово у виду, морамо јасно ставити до знања да је дужност сваког српског националног-револуционара да јавно и гласно говори о овоме и на тај начин разобличава комунистичке лажи и преваре, а уз Божију помоћ доћи ће и вријеме национално-конзервативних револуција када ће се умјесто чифутско-бољшевичких тековина величати тековине Царске Православне Русије.
