Како дан полако постаје све дужи, и како за два месеца стиже пролеће, тако се лагано ближи и крај владавине Мила Ђукановића – пише Горан Давидовић у свом тексту на порталу Ослобођење.
У пролеће ће снегови почети да се топе и доћи ће крај дугачке четвртвековне Милове владавине. Црногорско пролеће 2016. носи нам дуго жељени коначни пад последњег комунистичког диктатора.
Шта ће се са њим лично тада догодити не бих да прејудицирам. Нити је толико битно.
Текст Горана Давидовића са сајта Ослобођење преносимо у целости.
Зашто о овоме пишем сада а не на пролеће? Зато што ће на пролеће гомила веселника почети да сеири и мери „реп мртвог вука“, а то ми је увек било одурно.
Давног 9.новембра 2005. на Филозофском факултету у Новом Саду једном професору јавно сам довикнуо „Иди код Ђукановића“ и за то добих годину дана робије.
То „иди..“ могло се протумачити као оно „иди у першун“, „иди у три лепе“ или „иди у материну“. Свакако је било увредљиво чим је суд проценио да вреди годину дана затвора.
Дакле „Ђукановић“ је „першун“ и „три материне“.
Моја медијска експонираност почела је 2005. са Ђукановићем. Десет година касније круг је затворен мојим „довођењем“ на све насловне стране црногорских режимских новина као организатора нереда у Подгорици. Има у томе нешто.
Каже ми један пријатељ:
– Цела та ствар у Црној Гори заправо није била о Горану Давидовићу. Ниси ти сам себе „довео„ у Црну Гору. Неко други те је тамо „довео“. Упућивати људе на Давидовића је погрешно. Неко други изводи целу ту представу. Беба Поповић? Не, он је само извођач радова. Да нису узели тебе, ставили би неког другог.
Како некоме ко није са ових простора уопште објаснити личност Мила Ђукановића?
Ко је Мило заправо? Банкарски мешетар? Кријумчар дувана? Еколог?
Човек је творац еколошке државе. Онда је ваљда еколог.
Немојте мислити да ниподаштавам кријумчаре дувана. И мој ђед је кријумчарио дуван између два рата. А био је Милов имењак. Међутим његов шверц је био на ситно, зарад прехрањивања а не богаћења, романтичарски.
Мило је крупна фигура на балканским просторима. Интегрише земљу у „евроатланске интеграције“. Значи да је интегратор, интеграл или тако нешто. То је већ виша математика.
За црногорске сепаратисте је државник. Каква држава такав и државник.
Како уопште писати и говорити о Милу а не спрдати се са њим? Он је један циркус. Он је појава а не личност. Али он је опасан као сам ђаво. Зато се и људи из страха спрдају са њим.
И ђаволу су људи у средњем веку из страха набили рогове и натакарили козије ноге да би се мање а не више плашили те гротескне појаве.
Кажу да је Мило један од двадесет најбогатијих владара на планети. Фасцинантно.
Дуг је пут од марксистичко-лењинистичког подмлатка и Титовог јаничара до безобразно богатог моћника.
Први његов преображај је био од комуњаре до српског родољуба.
Други преображај био је од Србина до национално опредељеног Црногорца.
Није једини, било је таквих случајева у историји. Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Новак Килибарда и многи други у црногорској историји прешли су ту метаморфозу од српских националиста до црногорских усташа.
Права мала револуција морала се тада десити у његовој глави. А тај преврат у глави донео је огромну штету српском народу у Црној Гори.
Биланс те штете тек ћемо као народ пописати наредних година или деценија.
Републикански кандидат за председника САД Доналд Трамп пре неки дан назвао је Мила Ђукановића делом међународне мафије.
„Зашто је Обама почео пријатељство са тако маргиналном политичком фигуром као што је Мило Ђукановић, личност која је дубоко укључена у активности као што су шверц и међународна мафијашка организација, која организује трговину наркотика и оружја, и који је своју малу земљу по томе учинио препознатљивом.
Шта је Обама добио од овог пријатељства, вероватно само мржњу народа Црне Горе према САД. Зар је мало туге и несреће остало иза Клинтона и Буша“ – наводило се у промотивном филму Доналда Трампа.
Касније се чуло да је вест о Трамповом помињању Ђукановића фалсификат. Али било како било Милу се и из Вашингтона и из Москве не смеши ништа добро.
25 година Мило Ђукановић био је на власти. Рекло би се да би могао од Црне Горе да направи неки наследну монархију као што имају арапски владари. Али сва је прилика да се то неће десити. Готова је та прича. И врло скоро гледаћемо последњи чин те дугачке позоришне саге под именом „Мило Ђукановић“.
Трагедија или комедија, не могу да одредим. Али крај представе је близу, скоро да може да се намирише.
Преокрети се дешавају на светској сцени и малена Милова Црна Гора ће та струјања дакако осетити.
ЕУ је пред распадом, шарена лажа „ЕУ интеграција“ више не пије воду.
НАТО пакт трпи поразе на Истоку, и „фронт на Балкану“ постаће поново актуелан.
Русија сигурно неће опростити непријатељства црногорског режима.
Многима који нису држављани Црне Горе ово моје писаније може бити досадно. Ко још ван Црне Горе прати црногорска политичка дешавања?
Јел прати неко у Подгорици политичка дешавања у Банату? Црна Гора има становника колико и Банат. И то овај део који је у Србији.
Сироти Банат нема ни Сенат. Црна Гора има државу. Авнојевску наравно.
Е сад, рећи ћете: Црна Гора има Боку Которску. Па шта! Банат има Кикинду. Што Кикинду?
Не потцењујте Кикинду. Кикинда има одсечену турску главу у грбу. Нема то свако.
Секли су Црногорци турске главе и то не тако давно, али немају такав грб.
А немају више ни бркове.
Сада је црногорски брк стављен на педерско пркно, и више им приличи неки такав лого.
Уосталом, стражњица Милогораца је ионако чистија од образа.
Та сорта црногорских усташа и комуниста образ ни немају.
Некад је Мило имао надимак Бритва. Такав надимак су му дали партијски другови из комитета. Кажу био је бритког језика. Не знам како са оном говорном маном, али ‘ајде.
Сада је његов надимак Мило Манити. Такав надимак дао му је српски народ у Црној Гори.
Последњи црногорски владар који је имао такав надимак био је Зеко Манити, књаз Црне Горе. Паметном доста…
Горан Давидовић
Извор