Многи су јуче и данас ожалили стари храст. Као живог човека да жале, као неког кога познају. А вредео је више од човека. Само га ми очигледно нисмо били вредни.
Засузила су многа ока. И мени је било веома тешко. Признајем. Није срамота имати осећања. Или можда јесте?
Како да не засузи око? Сече Србин храст. Еј човече. Еј Србине! Светињу. Запис!
А храст олистао, далеко од тога да је труо. Сваки стари храст је у средини труо. Овај би живео још најмање 100 година. А двоножна животиња узела тестеру па сече. Уствари каква животиња? Ни једна звер не би то радила. Не знам шта су? Тужна бића која су из неког разлога физички слична људима. Пале су и многе клетве. Шта друго рећи него проклети да сте измету људски!
Са којег год аспекта да сагледаш туга тужна. Са еколошког, цивилизацијског, религијског. Нормалан народ то би чувао, неговао. Ако вам је до новца атракцију би направили. Ако вам је до молитве молили би се. Многе користи би имао народ од тога.
И шта сад и вреди писати? О чему расправљати? Уместо да се магарцу који је довео до тога одузме лиценца. Уместо да многи заглаве робију. Уместо да се извуку било какве поуке, нађе решење. Уместо свега тога страдао је стари храст. Шест векова! Нека је и 500 година, нека је и 400. Ма да је и 106, то је светиња. И шта и писати? Коме?
Шта зна стока шта је светиња. Такви би туђу децу побили да имају неке користи од тога. То је таква сорта. Усташоидна. Такви су на власти. Бојим се да се огрешисмо и о Турке и о комунисте. Они су нас убијали када смо се дизали на оружије, када смо се бунили. Ови ни не морају. Владају са нама и без палице. Као са најпитомијом марвом.
Узели су паре, концесије су битне за ауто-пут. Проклети да сте на вјеке вјекова! Нека Господ сручи на главу оних који су учествовали у сечи храста сва могућа проклетства. Најискреније се молим. Прво на оне у Влади, потом на ове који су узурпирали трон Светог Саве, на лажне свештенике удбаше у СПЦ, па тек онда на ове несрећнике који су се предали вечном проклетству и за шаку новца се латили тестере.
Срби се нису много потрудили да спасу свети храст. Писане су петиције, били протести али кад је дошло до краја сви су се препустили летаргији. Верујем да би тако било и да се ради о човеку. И да се људи стрељају било би тако. Наш народ је дотучен, убијен у појам. Утуцан у мозак, сатрли су нас скроз. Нема ту више шта да се прича.
Србија је очигледно посечена много година пре овог дивног старог храста. Србија очигледно не заслужује нешто као стари храст од 600 година. Окупирана Србија је Мордор и једино да је само дрвеће проходало као Енти код Толкина, нешто би се дало учинити. Јер нико не жели да ризикује више главу или робију да заштити нешто што припада свима.
Гмизави олош који се назива „Влада Србије“ да сутра одлучи да побију пола Србије исто би било. Гарантујем главом.
Тениске лоптице, фудбал, лопта, Звезда, Партизан, Егзит, Гуча, зурле, таламбаси и малоазијска музика. Појести, попити, забавити се, погледати ко кога ставља под себе. Која проститутка носи гаћице. Најприземније страсти. Купити јефтину храну. Ропско животарење. То је окупирана Србија данас!
Немојте само сутра када удари неки помор у Србље, кад крене нека несрећа, немојте само да неко пита:“А шта смо ми Срби Богу скривили?“ А шта још то нисмо скривили? Јел има нешто што је још остало?
Горан Давидовић