У првом члану Устава из 2006. године пише овако: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима“.
Као неко коме су уставна права ускраћивана стотинак пута у животу, могу само горко да се осмехнем на празне речи Устава Републике Србије – пише Горан Давидовић у колумни на порталу Ослобођење.
Текст са Ослобођења преносимо у целости:
Oкупирана банана држава је тренутно заснована само на доброј вољи и интересу окупатора, а ту прокламовану шарену лажу „владавине права“ и „социјалне правдe“ српски народ гледа сваког дана.
Од свега што Република Србија испуњава из првог члана свог Устава jeсу мањинска права, јер Србија је земља у којој већински народ не сме да писне да не би увредио такозване „мањине“.
Ако сте припадник такозване „мањине“ онда је Србија за вас Рај на Земљи. Почевши од националних, верских, све до такозваних „сексуалних мањина“, а то су уствари групе настраних типова, које се по прописаном новоговору робова имају називати „ЛГБТ“, геј или тако неким сличним речима и орвеловским кованицама као из романа „1984“.
Ако сте „Ром“, можете уписати у Србији факултет који желите. Можете добијати помоћ и радити шта вам је воља јер имате „ромски имунитет“, док „декада Рома“ траје унедоглед.
Ако сте „Бошњак“ можете да подижете спомен обележја својим херојима из Другог светског рата колико желите. Ако сте припадник неке опскурне верске групе или параполитичке секте ваша окупљања су заштићена а са друге стране православље се систематски исмејава у скоро свим медијима.
Ако сматрате да је задовољавање сексуалних нагона са истим полом „понос“, можете основати НВО и узимати новац или парадирати центром града са својом малобројном дружином о трошку пореских обвезника док вас штити хиљаде полицајаца.
У сваком случају милина је бити мањина у Србији.
Са друге стране већински народ у Србији је као губав.
Познато је да ми ништа не значе авнојевске републике, и да на званични Београд, владу, премијера и председника гледам са презиром. Међутим баш је тужно било читати како су се усташе из ЛСВ и других другосрбијанских паранормалних група острвили на в.д. председника Србије Томислава Николића.
Сметало им је помињање „српског генетског кода“, „српске деце“, „српске будућности“.
У Грађанији, окупираној тужној земљици Србији, једноставно није предвиђена српска будућност, а ни српска деца, посебно не српски код.
Николић је високо образовани мастер економиста, стручњак за гинекологију па што не и за еугенику и није у реду да га његови савезници из ЛСВ прозивају.
Како је кренуло има да постоји само „грађански генетски код“, „грађанска деца“ и „грађанска будућност“. А што да не и националност „Грађанин“. Кад је могла националност Муслиман, и данас Бошњак, што не би и Грађанин.
Са друге стране има и нас Срба који на то нећемо пристати. Па нека нас затварају, што се мене тиче нека нас и побију. Боље и да сви изгинемо као људи и поносни Срби него да будемо зомби-робови, грађани покорни.
Српском народу се морају обезбедити сва национална, грађанска и људска права у складу са међународним повељама и да се при том не угрожавају права и обавезе мањинских народа.
У основи свега су обавезе, па тек онда права. И свако онај који крене прво са причом о правима а не са обавезама је муфјуз.
Србија као држава која поштује европско и хришћанско наслеђе мора обезбедити равноправност пред законом свим држављанима без обзира на националну, верску или политичку припадност.
Али Србима пре свих. Јер Србија је српска држава. И тачка. Нема ту шупље приче и нема ту шта да се објашњава.
Наравно назваће вас екстремистом. Јесте, екстремисти смо. Неонацисти?! И то смо. Клеро, нео, шта вам воља. Фашисти?! Јесмо. Благодаримо на комплименту!
Нек’ нас зову како хоће. Знају да смо Срби, то их и боли, јер већина од њих који ће вас линчовати и преко медија и вербално и физички су такође Срби, бивши или декларативни, али Срби.
Зато нас тако страсно и мрзе. Јер их подсећамо на оно што су они продали за шаку риже.
Дакле, свако нека ради свој посао. Наше је да будемо Срби, да волимо Српство и да обновимо српску државу. Њихово је да раде супротно.
Државна традиција српског народа налаже нам да поново створимо, одржимо и ојачамо српску државу.
Србија мора бити српска. Нема ту компромиса.
Зато горе главу Србине. Земља по којој ходаш је твоја земља, српска. Твоји очеви и дедови су је оставили теби као што су је њима оставили њихови и тако вековима уназад.
Ти си ту земљу наследио, и ред је да је и ти оставиш својој деци и унуцима. Да је сачуваш и предаш даље јер такав је ред.
Ако си човек, а не црв, потрудићеш се да учиниш све да тако и буде.
Устаћеш и јасно рећи свима: Србија припада Србима! Срби су је створили ради своје добробити и на своју славу. И неће те уплашити никакви злотвори и затвори као што нису ни твоје претке логори и казамати.
Нити ће те уплашити претње смрћу од стране другосрбијанаца, усташа и комуниста као што твоје претке нису уплашили сви они који су вековима кидисали на српски народ.
Ставите у паролу „Србија Србима“ једно сасвим мало слово „и“. Тако ћете избећи јалово објашњавање да нисте мислили да вршите „етничко чишћење“ или дискриминацију.
Нико неће моћи да вас оптужи за „националну мржњу“ или сличну будалаштину.
То мало слово „и“ ће вас свакако аболирати пред домаћим судовима и пред лешинарима псеудо-новинарима. А са друге стране има можда и више смисла од првобитне родољубиве пароле „Србија Србима“.
Дакле, Србија и Србима!
Зашто парола „Србија и Србима“ има више смисла?
Пре свега зато јер данашња Србија припада свима осим Србима!
Србин данас у Србији је задња рупа на свирали. Срби су народ другог реда.
Робови којима по глави уринира свака шуша и маруша. Народ кога туче и злоставља све што чучи и бечи.
Србин је ловина над којом не постоји ловостај. Злостављани којег нико не штити. Убијени над којим нико не плаче.
Српску децу туку и боду ножевима и никад не пише у новинама које „нације“ је био тамнопути нападач.
Данас и уљез пролазник, илегални мигрант, има више права од Србина.
Срби ћуте и трпе. Мисле биће горе ако дигну глас, боје се за посао, живот. Што би рекао Његош „пучина, стока једна грдна“.
Време је да се каже: доста више, дајте мало да Србија буде и српска! Да припада Србима и Српкињама.
За промену мало и Србима…
Због тога „Србија и Србима!“
Горан Давидовић