Суботње вече сам провео са италијанским друговима који су и ове године у Трсту организовали обележавање годишњице партизанских ратних злочина над Италијанима у Истри крајем Другог светског рата.
Комунисти су на крају рата побили много Тршћана а међу њима и тадашњег српског пароха Петра Војиновића и његову попадију Милку. Због тога је моја дужност као Србина била да и ја будем у тој колони и да прошетам улицама Трста иако ми је колено у изузетно лошем стању.
Марш је прошао без инцидената, углавном у тишини коју је прекидао ритам бубња на почетку колоне. Тек када се колона приближила седишту једне неокомунистичке групе која се залаже за одцепљење Трста зачуле су се патриотске пароле, узвици, а онда се из свих грла проломила италијанска химна и запалиле су се бакље и остала пиротехника.
Носиле су се многе италијанске и заставе, као и заставе Трста, Истре, Ријеке и Далмације, као и пароле против Тита, и оне које говоре о сећању на мученике фојби.
У колони од око 300 учесника марша било је доста породица са децом и атмосфера је била породична. Скоро цео пут прешао сам у разговору са бившим гитаристом Ултима фронтијере и са друговима из тршћанске Форца Нове.
Жао ми је што ми Срби не обележавамо и не сећамо се многих стратишта из Другог светског рата. Многе јаме су неистражене и кости неопојане и о њима се не прича, и тешко ми је када видим како други народи чувају сећање на све невино убијене.
Поред тога ми Срби се не боримо довољно за слободу говора и окупљања, али то је друга тема.
Сваке године 10.фебруара широм Италије се обележава Дан сећања. Италијански родољуби су се изборили да тај дан буде обележен на државном нивоу. Чак и такозвана левица и многи људи из јавног живота блиски марксистима тог дана се уз дужно поштовање сећају убијених и протераних Италијана.
Фојбе у које су комунисти бацали заробљене Италијане од којих су већина били цивили, у околини Трста су истражене и обележене споменицима. У Хрватској и Словенији су још увек предмет спорења и историчара и политичара, али злочини партизана су неспорни.
Број жртава још није тачно утврђен, али рачуна се да је око 11.000 убијених у Истри, и око 300.000 избеглих и протераних са подручја Истре, Кварнера и Далмације.
Морам да појасним и сам израз фојбе. Тим називом означавају се крашке јаме у које су бацане жртве током Другог светског рата. Сам израз означава у Италији серију масовних ратних злочина, убистава и покоља које су над припадницима италијанске етничке заједнице у Истри починили комунисти то јест партизанске јединице крајем и непосредно након званичног завршетка рата.
Горан Давидовић