Пре неки дан мађарски премијер Виктор Орбан запретио је затварањем граница према Србији. Сасвим у озбиљном тону разматра се код Мађара и та опција да би се спречила инвазија емиграната .
Орбан свакако води рачуна о својој држави. Мађарска је прошле године примила највише емиграната такозваних „избеглица“ од свих чланица ЕУ (ако се гледа по глави становника). На малу Мађарску 43.000 је огроман прилив. Ове године очекују 130.000. Па да им стижу шерпе и лонци било би пуно, а не гладна уста која траже и троше.
Али не бринем ја за Мађаре, они имају одговорну власт. Везују се за Русију, праве дугорочне планове и моле Бога за распад ЕУ, узгред и раде на том распаду (наравно колико то може мала држава). Кад томе додамо још и како се Орбан опходи према ММФ. За дивљење. Да сам Мађар могао бих само рећи Бог га благословио. Још Мађарима није доста Орбан па имају и Јобик који је постао веома снажан и мађарски интереси ће бити заштићени и ако они дођу на власт.
Лако ће Мађари, а шта ће Срби са штеточинама на власти? Нисам Мађар, Србин сам и гледам српску муку.
Да видимо ми шта ради режим у Србији.
У Србији наводно има 5.000 такозваних азиланата. Други подаци говоре о 15.000 оних који су тражили азил до почетка маја ове године. Очекује се прилив још 30.000. Прихватних центара је мало а сваки тзв.азилант кошта грађане Србије дневно 900 динара.
Тренутно у прихватним центрима има мање од 1000 азиланата. Али шта ако их буде више? Ко ће то да плати?
Месечно би то било најмање 7,8 милиона евра. Толико ће бити одвајано од уста српске деце да би се хранили незвани гости.
Да не спомињем застрашујући пројекат реадмисије који још није завршен и који је само у пар година вратио у Србију више од 9.000 особа, за које се само делимично зна чији су држављани и које су националности.
Велики је то новац. Али мање више новац. Србин је изгледа навикао да му узима како ко стигне и да најмање троши на своју децу док туђе рачуне плаћа шаком и капом. Мене брине што се нико не буни због тога.
И чему служи закон о Заштити државне границе кад је прелази како ко стигне. Злобници би рекли, чему служи и шта је уопште граница Републике Србије?
Члан 2. Закона о државној граници каже следеће:
„ Државна граница је замишљена вертикална раван која се граничном линијом простире по Земљиној површини и одваја простор Републике Србије, његов копнени део, унутрашње воде, ваздушни простор и простор испод површине земље од простора суседних држава.“
Прилично апстрактно звучи.
Е па ту замишљену раван прескачу ови гости из Азије и Африке као улицу да прелазе. Уопште, више ни не постоји кривично дело илегалног преласка границе. Члан 350. КЗ санкционише само ако је уз насиље или са оружијем. Јесте, још фали да и наоружани прелазе?!
Нема ту шта да се мозга. Државе нема. Шта Срби да раде?
Да се буне локално и да тако делују глобално. Свакако локални протести где год желе да сместе азиланте.
Треба вршити притисак на државне органе. Затрпавати их позивима где год се виде илегални емигранти. Где год се крше било какви прописи и закони одмах звати комуналце, полицију, новинаре, бележити, бити досадан као пензионер са несаницом.
Друге нема, постојећи закони се морају поштовати, и радити на томе да се лош закон мења.
Свака власт се мора притискати, лоша власт највише.
Ти такозвани азиланти не могу остати у Србији, они се морају или вратити одакле су дошли или пустити да иду тамо где су пошли.
Са друге стране право на азил је једно од основних права човека и Општа декларација о људским правима се мора поштовати.
Ако су у питању избеглице којима је тај статус признат међународним правом по члану 1.Женевске конвенције о положају избеглица 1951. то је онда нешто друго.
Међутим овде се не ради о томе. Или се о томе ради у веома малом броју случајева.
Политички азил је нешто друго, и ако неко не може доказати у најкраћем року да је прогањан због политичких идеја, онда неће доказати ни за две године колико траје цео поступак у Србији.
Дакле, патриотске странке и поједници требало би да траже да се поступак убрза и да се илегални прелаз границе санкционише. Нека лепо ухапсе преступника, господу која прелазе границу као улицу. Па кад му истекне затворска казна од годину дана нека тражи азил. А тај азил да се реши у року од месец дана и тачка.
И да се вратим на крају нашим суседима Мађарима, кроз једну причу из историје:
После Мохачке битке 1526. мађарски великаши ишли су да потпишу мир са Турцима. Били су наравно лепо примљени, а услови које су морали као поражени да прихвате били су понижавајући. На крају послужени су црном кафом. Мађари који до тада никад нису видели напитак од кафе били су додатно понижени..
Кад су се вратили причали су: “ И на крају као врхунац понижења морали смо да пијемо неку грозну црну супу!“
И данас постоји изрека код Мађара „попити црну чорбу“ (feketeleves) као симбол да си се понизио.
Код Срба се користи одвратан израз „морао сам да поједем г..“ у смислу понижења које је неко морао да претрпи да би добио или извукао нешто.
Дакле, код нас је копрофагија, једење оног „што се не једе“ најнижи левел до ког неко може да падне.
Овај режим то са задовољством упражњава. Али трагедија је што то потура и народу.
Горан Давидовић
13.06.2015.