У послератној историји Србије и некадашње Југославије, није запамћено да је једна особа председавала новинарским удружењем скоро две деценије. Утолико је интересантнији феномен Сабахудина Динка Грухоњића, човека који већ 18 година дословно влада Независним друштвом новинара Војводине (НДНВ) заједно са Недимом Сејдимовићем, својим јараном из времена заједничког пребега из Босне у Србију.
Ова новинарска организација, најстарија је међу сродним независним удружењима у Србији. Основана је 17. јануара 1990. године, у великој сали Српског народног позоришта у Новом Саду, пред 270 присутних новинара из целе Војводине. Истог дана, НДНВ је регистровано као удружење грађана код Градске управе за унутрашње послове Нови Сад, под бројем 1314 у регистру.
Непуних годину дана касније, на светском конгресу новинарских удружења у Аргентини, Независно друштво новинара Војводине је примљено у пуноправно цланство светске асоцијације, као једино са простора ондашње Југославије.
Али, од момента када су Сабахудин и Недим преузели ово удружење, оно је чак два пута пререгистровано (2004 и 2010), под изговором да је то „због усклађивања са законима“. Истина је да су ове пререгистрације имале су за циљ да се позиција Грухоњића и Сејдимовића, у Независном друштву новинара Војводине још више учврсти.
Променама делатности и отварањем према антисрпским донаторским организацијама, Сабахудин и Недим улазе у бизнис какав ни сањали нису. Данас је НДНВ уписано у регистар удружења грађана који се води код Агенције за привредне регистре под бројем 2764/2010, шифром делатности 9412, матичним бројем 08203873 и порески идентификационим бројем 102595575.
Према протоку новца преко рачуна НДНВ, не би се рекло да је у питању нека пребогата организација. Али, новац који Сабахудин и Недим добијају путем редовних донација, исплаћује им се директно са рачуна страних невладиних организација у виду „ауторских хонорара“, или преко домаћих невладиних организација које су издржаване из истих извора. Тако је њихова зарада углавном „невидљива“, мада би, да постоји државе и државних институција, било лако утврдити колико је неопорезованог новца завршило у њиховим рукама, на име велеиздајницких делатности којима се баве.
Колико су се Грухоњић и Сејдимовић добро „зацементирали“ у Новом Саду, говори и податак да су њих двојица организовали групу новинара аутономашке провинијенције, у службу својих циљева. Објашњавајући како су уопште доспели до позиција на којима се налазе, Сабахудин и Недим су у званичном историјату НДНВ написали и ово: „…После политичких промена 2000. године, рад НДНВ-а се лагано дезинтензивирао. Било је и оних који су сматрали да постојање оваквог удружења није више ни потребно. Медутим, то није мислила група вецином младих новинара која је иницирала ревитализацију НДНВ-а…“.
Истина је да никада и нико није рекао да је постојање НДНВ непотребно. У питању је ординарна лаж, смишљена са циљем да се искористи тренутак и заскоци на цело овог удружења. Прилике су биле такве да је од 2000. до 2003. године, након „демократског вакума“, приликом масовне сеобе некадашњих новинара и уредника у државне институције нових власти, и у НДНВ настала конфузија. Тако су Сабахудин и Недим, добили задатак од неких страних донатора да ову ситуацију реше.
Најпре су, као „доказ части и поштења“, по налогу једне донаторске организације, односно, њене обавештајне мреже, кренули против Мирка Себића, новинара и одговорног уредника некадашњег магазина „Булевар“, насталог на рушевинама „Независног“, гласила НДНВ.
Током 2003. године, Сабахудин и Недим у садејству са новосадским тужилаштвом и полицијом, поднели су кривицну пријаву против Себића, због пљачке донаторских пара. Јавност, али ни чланство НДНВ, никада нису били упознати са стварним детаљима овог процеса. Али, та акција је Сабахудина и Недима издигла код страних финансијера и обавештајних служби. Сабахудин им је одговарао, јер се представљао као „анационални“ интелектуалац, а Недим, као транс-национални и транс-сексуални „љубибратић“, добар са сваким ко се примакне његовој грандиозној позадини. Са друге стране, обојица су код страних донатора били препознати као острашћени антисрби, што их је понајвише препоручило за дугорочну владавину у НДНВ, али и као опасне сепаратистичке агитаторе. Они који прате њихове трибине, читају њихове књиге, гледају њихове телевизијске емисије и слушају их на радио програмима, добро знају да је реч о озбиљној антисрпској мисији.
Ова двојица бошњачких билмеза, вољом служби досељених у Нови Сад, највећа су перверзија и крунски доказ да је гадна трулеж захватила Војводину. Наиме, Сабахудин и Недим су данас апсолутни владари једноумне медијске сцене у Покрајини. То су дебело плацени полицајци духа, ефендије које преко понижених медија шибају свакога ко друкције мисли. Овакав пар опаких агитатора није постојао цак ни у време догматског социјализма. И онда је било супротстављених мишљења у медијима, па цак и озбиљног плурализма идеја, али не и данас, под овим ханџар-комесарима. Свако ко им се супротстави, ознацен је као неверник и на њега се „одапиње стрела“. Она коју је знао и рахметли Имам Хомеини да усмери у правцу слободно мислецег цовека.
Сабахудин-Динко, демагог опште праксе, од великих обавеза не стиже ни да посети све медије који хоце да чују његове „похвале“ војвођанском сепаратизму. Разапет измеду НДНВ, невладиног сектора и рада на Универзитету, ради на темељној индоктринацији младих људи, усмеравајући их на антисрпску идеологију. Без имало увијања ставља знак једнакости измеду српског патриотизма и фашизма. Упорно понавља да су Милошевицев режим био израз воље свих Срба. Да су Срби на овај или онај нацин криви за сва зла од овим небом.
Његов сеиз Недим Сејдимовиц, који свет гледа кроз визуру властите задњице, мисли нешто слицно. Тако поводом летошње геј-параде, као „заинтересована страна“, измеду осталог беседи:
„…Не кажем да није добро што је Парада поноса одржана, напротив. Каква год била, она јесте бомба у систему примитивизма и натераце бар неке људе да се мало замисле и доведу у питање стереотипе и мржњу са којом су се саживели. То не знаци да су Београд и Србија постале толерантне средине, напротив – овде се мржња и жед за крвљу ваља улицама, само се тражи – жртва“.
Од како је дошао у Војводину, Недим Сејдимовиц је око себе окупио до тада врло повуцену новосадску геј-елиту. Своју групу „финих“ бузераната, убрзо је, након свога медијског успона, склонио на сигурне локације, у невладин сектор или државне институције, штитеци их својом добро плаћеном задњицом, која неуморну делује по свим знацајним кур-салонима војводанских сепаратиста. Прецизније рецено, постао је озбиљан фактор „топле интеграције“ у Војводини, стално промовишући геј-политику код страних донатора.
Ипак, понекад пожали што није отишао далеко одавде: „…Зезнуо ме заправо Нови Сад, у који сам стигао стицајем околности и који ме је окружио неким финим људима. Да сам се задесио у Београду, вероватно бих побегао главом без обзира..“.
Мржња на Балкану је за многе начин живота. Тако је и овај бошњачки шупак-мераклија, за кога је „цијела бутум Тузла“ знала како га је „Алах наопако насадио“, толико оргезао у антисрпским пословима да му ни београдски гејеви не пријају. То су нови феномени, који далеко надилазе обичну ксенофобију…
пише: Арпад Нађ
Преузето из Магазина Таблоид