Антифашисти су маскирани наркомани
Како се у Србији разбуктала борба такозваних фашиста и анти-фашиста? Зашто је та борба актуелна у 21. веку, 2008. године?
То за мене није борба „фашиста“ и „антифашиста“. Овде имамо борбу истинских српских националиста на које насрћу антисрпске групе и нео-комунистичке странке које су се осилиле.
Та борба се није разбуктала, она тек почиње. Проблем је једино што уз њих стоји полицијско-репресивни апарат државе. Сила је на њиховој страни, правда и истина на нашој, видећемо ко ће надјачати на крају.
Што се тиче актуелности, борба добра и зла је увек актуелна. Срби су сада слабији него икад и то је погодан моменат за обрачун са српском омладином која и даље поносно носи барјак српског национализма упркос тиранији режима. Српска националистичка омладина пркоси забранама, изругује се дикатури и супроставља се денацификацији Србије. Актуелност борбе за слободу говора, и слободу уопште по мени се никад не доводи у питање. Нарочито сада и овде, 2008 године у окупираној Србији.
Шта за Вас представља термин фашизам? Какав је Вас однос према фашизму, национал-социјализму, расизму?
Фашизам је историјска појава коју ја превасходно везујем за Италију од 20-тих до 40-тих година прошлог века. Са друге стране данас је „фашизам“ етикета која се лепи неистомишљеницима у смислу дискредитације, или се та реч користи у пежоративном смислу.
Табуизирање, етикетирање, плашење народа враћањем сукоба из Другог светског рата, све се то користи за пропаганду левичарских и грађанских странака , како у Европи, тако и код нас.
То поприма врло трагикомичне димензије, и све мање пије воду код народа.
НПД у Немачкој је у успону, Фјама Триколоре из Италије има посланика у Европском парламенту, Штрахеова Слободарска странка је у Аустрији, захваљујући Србима, трећа странка у Аустрији, у Русији наша браћа јачају, и тако даље, да не набрајам све земље сада. Све то смета властодржцима у тим земљама и зато све пропагандне методе користе.
Снаге које желе Европу која ће припадати европским народима су све јаче, све што режими у европским земљама могу сада, је да повезују то јачање са фашизмом у прошлости.
У данашњици не можете те снаге вечито гурати на маргине друштва, правдајући то некаквим „фашизмом“ из прошлости и „бауком белог расизма“.
Расни сукоби се неће спречити тако што се о њима прича као о „социјалним немирима“ ако су у питању Арапи, црнци или цигани.
Расе постоје и свако ко као ној забија главу у песак патетичан је и јадан.
Расизам је појам који се данас користи у смислу мржње према другим расама. Наравно, та мржња се приписује само белој раси, која у стварности поседује најмање мржње. Никад се не прича о расизмима друге боје него само беле, што је права расистичка мржња и расна дискриминација без преседана.
Да резимирам, у погледу проматрања ових идеологија, појава или покрета, данас имамо незнање, двоструке аршине, непоштовање слободе говора, другачијег мишљења, тиранију и безобразни дискриминишући однос према европским народима. О Србима да и не говорим, нас режими у ЕУ и не сматрају људима.
Како видите Србију у будућности? Политички и идеолошки.
Дубоко верујем да свет тираније и неправде има свој крај. Тај крај се ипак назире у кризи која влада у САД и ЕУ. Мали број људи верује да ће се ЕУ распасти и да САД мора пропасти. Али то ће се десити, веровали они или не. Буђење из „Матрикса- глобализације“ биће болно за многе. Ми српски истински националисти бићемо будни и свесни света око нас, као и до сада.
Србија ће се дићи као Феникс из пепела. Та нова Србија ће повратити стари сјај. То је будуЋност коју видим за Србију. То се неће скоро деситити, али младе генерације ће дочекати тај велики преокрет.
Кад данашња издајничка клика буде у хаосу због пропасти њихових газда и због рушења старог света, и док реакционари и застарели националисти буду у шоку, ми ћемо бити спремни да прихватимо одговорност коју ће историја ставити пред нас.
Верујем у руски народ, у мајку Русију, верујем у српску омладину која ће се пробудити.
Наше време долази. Онима који то не виде и не осете у данашњици биће велики шок долазећи распад капитализма и прекид америчке доминације у сутрашњици.
Колико невладине организације доприносе толеранцији у српском друсшву, и да ли можда неким својим радикалним иступима провоцирају још радикалније одговоре?
НВО сектор је у већини случајева изразито антисрпски и они то више и не крију.
Поред тога финансирани су са запада. Ради се о милионима евра који се улажу у те такозване невладине организације, које су заправо експонент иностраних влада, а поред тога су под заштитом ове вазалне владе окупиране Србије.
Промовишу се хомосексуализам, промовише се тренд ниподаштавања српског народа и у току је кампања у којој се срамоти осећај патриотизма. Све се то ради плански. На северу наше земље је ситуација више него драматична. Повезаност појединих особа који воде медије и оних који воде најекстремније невладине организације је мање више очигледна.
Они провоцирају стално, а неки посебно радикални одговор још нисмо видели са српске стране.
Док се не забрани рад таквих опскурних удружења и страних агентура, као што је то урађено у Русији, неће бити ни мира ни напретка у Србији.
Да ли постоји реална могућност да десничарски покрети и организације у Србији заузму озбиљнију улогу у политичком и друштвеном зивоту? Да ли је време погодно за десничарске идеје?
Подела на левицу и десницу је застарела подела из Француске револуције. Ми нисмо као остали десничари, иако са десницом делимо национализам и љубав према својој земљи. Са левицом делимо борбу за социјалну правду, али нисмо ни левичари. Ми смо притиснути и са лева и са десна. Мрзе нас и једни и други, и то је нормално, јер смо ми њихови непријатељи.
Време је за нову снагу на политичком небу Србије, време је за оне који ће одбацити поделе међу Србима и затражити промене. Наравно да је то реална могућност, само што то кратковиди аналитичари не виде. Десница и левица су преживљени термини. Ми желимо да будемо Срби, прво Срби па после све остало. И желимо да наша земља припада нашем народу. Можда време сад није погодно за кукавице и шићарџије, али ми не мислимо тако. Кад ако не сад? Где ако не овде?
Да ли је у духу српског народа сирење верске и националне мржње? Да ли је Србија у историји имала политичара или идеолога који би могао да се сврста у расисте, фашисте? Да ли се можда подцењује толеранција српског народа?
Не. Српском народу није својствена мржња, јер мржња је производ страха. Наш народ се не боји, зато и не мрзи.
Кроз историју је српски народ имао политичаре који су имали идеје блиске идејама фашизма. Међу њима су Димитрије Љотић и Милан Стојадиновић најпознатији. Они се не могу сматрати правим фашистима јер су имали аутохтону идеолошку мисао и покрете. Ту се може сврстати и ђенерал Милан Недић који је пуно задужио српски народ. Сада комунисти траже да се скине слика Милана Недића из кабинета Владе Србије. Није доста што су га мучили и убили бацањем кроз прозор , него им слика смета.
У Новом Саду на пример желе да сруше споменик Јаше Томића. Комунистички шљам би да руши споменике, то је њихов начин обрачуна са историјом нашег народа.
Српски народ је на ивици нерава јер су му се битанге на главу попеле. Прво су ударили по живима а сада им и мртви сметају. Неће то тако ићи, бранићемо наше мртве, а и на стрељање и клање нас више неће водити као овце, као што су то радили у прошлом веку.
Где је српска левица данас? Да ли су прокламовани левичари као сто су ДС и СПС, у ствари бранитељи анти-фашистичких идеја?
Српска левица је на власти од 1945 до данас. Комунисти су побили у Другом светском рату више од 300.000 Срба, десетоструко више него сви окупатори заједно, једино у злочинима нису успели да претекну своје савезнике усташе. Све недаће које су касније задесиле српски народ производ су те и такве левице. Такозвана левица у Србији данас је идеолошки потомак Комунистичке партије. Две комунистичке струје у Србији оличене у ДС-у и СПС-у и намеравају да наносе српском народу још много смртносних удараца, као што то раде деценијама. Сада су се ујединили и ништа добро не можемо од њих очекивати.
Антифашизам о којем се сада говори је једна малоума антитеза и за мене је то заправо друго име за антисрпско деловање нео-комуниста, као што је борба против такозване „великосрпске хегемоније“ била основна сврха постојања комуниста у Србији. Комунисти и њихови савезници усташе, данас су пресвучени и опет делују заједно против српског народа. Звали се они ЛДП, ДС, СПС, ЛСВ или „Жене у црном“, стављали се они у контекст антифашизма или „права хомосексуалаца“, све су то једни те исти непријатељи нашег народа.
Ми смо против таквих антифашиста, ми смо антикомунисти, јер су комунисти убице српског народа, и тек треба да се попишу безбројни гробови жртава комунизма у нашој земљи.
Да ли је наводни сукоб „фашиста“ и анти-фашиста увезен у Србију. Да ли је можда, намерно, увезен у Србију?
Екстремне анархо-левичарске групе у Европи се подстичу и дозвољава им се дивљање искључиво из једног разлога. Те дивље хорде маскираних наркомана служе за улични рат против европских патриота. Полиција њих у Европи штити, а сличан пелцер су узеле и ове наше европејске комунистичке „цепанице“ из владе.
Анархисти у Србији су смешни али јачају. Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. Ставили су маске на лица, узели заставе у руке, кордони полиције их штите, и мисле да ће тиме нешто постићи. Најсмешније је што ти „антифашисти“ примају новац из иностранства , режим у Србији их штити а они глуме црнце у Паризу. Јадно.
У Новом Саду имају кућу коју су купили од донације од 200.000 евра које су добили од једне немачке провладине организације. То је само кап у мору.
Све у свему ту банду би разјурило наших 20 голоруких клинаца, само да те „антифашисте“ не штити и не инструише држава, плаћају странци, док им БИА држи свећу.
ГРОМ, 23.октобар 2008